Како је изгледао живот обичних људи у СССР-у?

Совјетско детињство

Деца у Московском зоолошком врту, Краснаја Пресња 1956.

Аркадиј Шајхет/Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)/Московски дом фотографије.

„Хвала ти друже Стаљине за моје срећно детињство!“ – ова фраза је први пут истакнута на спортској паради 1936. године на Црвеном тргу и ускоро је постала једна од најупечатљивијих парола совјетске пропаганде.

Заиста се може рећи да је детињство у Совјетском Савезу имало својих предности. У почетку су родитељи добијали само шест месеци плаћеног одсуства за новорођенче, да би током 1970-их тај период био продужен на 18 месеци. Деца су морала брзо да се социјализују: из јаслица су прелазила у вртић, из вртића у школу са 7 година, а затим са 9 година у пионирску организацију.

Овде сазнајте више о детињству у СССР-у.

Пионирски кампови у СССР-у

Један од објеката Свесавезног пионирског кампа „Артек“.

Вјачеслав Рунов/Sputnik

Током распуста совјетска деца су се окупљала у пионирске логоре, односно кампове широм Совјетског Савеза. Малишани који су имали највише среће добијли су Артек, најпрестижнији и најпознатији совјетски пионирски камп који се налази на Криму, на обали Црног мора. Временом је он постао култно место за пионире, не само из Совјетског Савеза него и из других држава са комунистичким режимом.

Совјетско васпитање

Лењинград 1963.

Владимир Богданов/Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)/Московски дом фотографије.

У Совјетском Савезу су људи већином били запослени. Родитељи нису остајали код куће да би гајили децу. У складу са тим су се развијали и обичаји везани за васпитавање. Велика пажња је била посвећена рутинским потребама детета од најранијег узраста. Било је строго одређено време за спавање, за оброке, игру и учење.

Совјетска пропаганда је промовисала васпитавање скромности код деце, а такође љубави према спорту, пожртвованости и одговорности.

Овде погледајте десет правила за васпитавање деце у Совјетском Савезу.

Совјетско образовање

Језеро Рица 1952.

Борис Макасејев, Владислав Микоша/Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)/Московски дом фотографије.

Почетком 20. века само 21% становништва Совјетског Савеза је умело да чита и пише. Када су бољшевици дошли на власт после револуције 1917. године одлучили су да се свим расположивим средствима боре против неписмености. Први крупан корак је био почетак кампање „Ликбез“ (ликвидација неписмености). Тако су постављени темељи совјетског образовног система.

За само неколико деценија Совјети су толико описменили становништво, да је СССР постао једна од две суперсиле у којој су стасали поједини велики умови тога доба. Посебна пажња је посвећена математици и природним наукама.

Овде сазнајте зашто је образовни систем у СССР-у спадао међу најбоље на свету.

Совјетски аскетизам

Фотограф Олег Макаров и његова флаута. Москва 1984.

Владимир Богданов/Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)/Московски дом фотографије.

Совјетска власт је тежила да искорени елитизам који је био својствен појединим круговима у царској Русији. Та тежња је утицала на услове живота милиона људи широм огромног Совјетског Савеза. На пример, пространи станови у Москви и Санкт Петербругру претворени су у заједничке станове (познатије као „комуналке“) у циљу оптимизације стамбеног простора. Власници су добили само једну собу за своју породицу и све ствари, а остале просторије су морали делити са непознатим људима и њиховим породицама.

Манифестација луксуза је изазивала одвратност и врло оштру критику другова комуниста, чак иако су они сами потајно желели да уживају у том луксузу. „Ми смо научени да је комфор сличан малограђанштини“, рекла је једна жена која је одрасла у СССР-у.

У овом прилогу сазнајте више о совјетском аскетизму и животу у „комуналкама“.

Совјетски снови

Академик Михаил Лаврентјев, Новосибирск 1966.

Из архиве Јурија Абрамочкина

Званична идеологија је промовисала аскетизам, али су многи совјетски грађани жарко желели луксузан живот и материјална добра којих није било довољно.

Сви становници комуналки сањали су о сопственом стану који не морају делити ни са ким. Тај конкретан проблем је делимично решен када је Никита Хрушчов покренуо масовну изградњу стамбених зграда које су прављене на исти калуп и касније су добиле назив „хрушчовке“.

Остала материјална добра су углавном била недостижна за већину грађана СССР-а. Аутомобили, летовања, путовања у инстранство и дефицитарна страна роба – све је то било на списку неостварених жеља многих совјетских грађана.

Погледајте ових пет ствари о којима су маштали људи у СССР-у.

Совјетска исхрана

Управница кантине Марија Јефимовна Јонова, Новосибирска област, насеље Сокур, 1961.

Всеволод Тарасевич/Музеј „Мултимедија Арт“ (МАММ)/Московски дом фотографије.

„Шчи и каша – храна наша“. Тако је гласила популарна крилатица у совјетском периоду. Она је одражавала једноставност совјетске кухиње и гастрономских афинитета обичних грађана. Многи се сећају несташице намирница и дугачких редова за сваки дефицитарни производ

Ко је имао могућност да отпутује у Москву обично је доносио ретке производе у свој родни град где је тако нешто било немогуће купити. Тако је настала појава која је добила шаљив назив „кобасичарски возови“.

У овом чланку сазнајте шта су јели обични совјетски грађани.

Совјетска штедљивост и друге навике

Гаража у насељу Черјомушки, 1980.

Из архиве Валерија Усманова

Будући да су били навикли на несташице, грађани Совјетског Савеза нису никада ништа бацали. Зато су своје балконе и гараже претварали у складишта. Бацање ствари је третирано као расипништво.

Поједине ретке и драгоцене ствари често нису ни коришћене, него су чуване „за светлију будућност“. Свечана одела, хаљине и кинески сервиси од порцелана често су скупљали прашину у орманима, све док не измоде, после чега је све и даље чувано заједно са осталим стварима које нису на време бачене.

У овом прилогу сазнајте којих шест навика из совјетског доба данашњи Руси не могу да се ослободе.

Совјетска сналажљивост

@bujhm

Совјетска власт је забрањивала или није могла да обезбеди многе артикле за којима је постојала велика потражња па је народ морао сам да се сналази.

Скоро свака совјетска породица поседовала је технологије и знања за прављење газиране сода-воде у кућним условима, док су они највештији од старих рендгрнских снимака правили неку врсту плоча за слушање пиратске западне музике.

Овде погледајте којих десет појава можете разумети само ако сте живели у СССР-у.

Совјетски криминал

Александар Макаров/Sputnik

Страна роба је у СССР-у била веома тражена. Није постојао закон који би непосредно забранио поседовање такве робе, али је њена куповина и продаја била незаконита. Због тога су поједини совјетски грађани почели да се баве шверцом, тј. да препродају страну робу у Совјетском Савезу.

Многи млади и амбициозни авантуристи салетали су стране туристе и наговарали их да замене фармерке, торбе, жваке, цигарете и све остало што су имали за поједе совјетске артикле сумњиве вредности. Затим су ту робу стране производње продавали својим суграђанима по много већој цени. То је у СССР-у третирано као криминална радња за коју следи казна затвора, док је „шверц-комерц“ брзо прерастао у културни феномен далеко ширих размера.

Овде упознајте скривени свет совјетског шверца.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!