Повољно, али недостижно: Пет животних жеља сваког совјетског грађанина

Судећи по совјетској пропаганди, људи у СССР-у су живели у изобиљу јер је држава обезбеђивала све што им је потребно. Међутим, већина породица је могла само да сања о сопственом аутомобилу, стану или пристојном оделу.

Совјетски грађани су навикли на живот у несташици. Комунистичка идеологија је проповедала једнакост свих грађана, што је значило да ће свима бити задовољене основне потребе, али никоме није био званично обезбеђен живот у раскоши или на високој нози. Због тога је свака квалитетна роба или услуга, нарочито ако потиче из иностранства, третирана као нешто посебно. Људи су улагали велике напоре да стекну нешто изузетно квалитетно.

1. Стан

Совјетска породица у стану који је током 1950-их третиран као луксузан.

Још од 1920-их многи су живели у заједничким становима (комуналкама), приватним кућама на селу, па чак и баракама. Москва је била пренасељена више него остали градови. Изградња стамбених зграда у главном граду је убрзана од 1940-их, а током 1960-их је Никита Хрушчов у целој земљи покренуо масовну изградњу доста јефтиних стамбених зграда, касније познатих под називом „хрушчовке“.

Међутим, није било могуће купити стан јер није ни постојало легално тржиште. Држава се побринула да већина грађана добије станове, тако да су се у процесу урбанизације многи људи преселили у велике градове. Они су били задовољни што су добили било какав стан. А шта се дешавало ако је неко имао довољно новца и желео да купи бољи стан?

Кухиња у заједничком стану (комуналци).

Људи запослени у институцијама као што су фабрике или научноистраживачки институти могли су да оснују синдикат коме је држава давала новац за изградњу стамбене зграде. Чланови синдиката су плаћали месечне рате, а по завршетку изградње добијали су своје станове и настављали да плаћају све док цела сума кредита не би била враћена. То је слично данашњем стамбеном кредиту, само без камате. Па ипак, стан је и даље био власништво синдиката и могао је бити продат само његовим члановима. Међутим, синдикатима је припадало само 10% свих стамбених објеката и зато је већина совјетских грађана чекала „у реду“ за стан.

У великим су листе чекања биле огромне, људи су чекали стан годинама. Поред тога, многи су добијали боље место на листи користећи приватне везе, тј. познанике у стамбеним комисијама или вишим инстанцама.

2. Аутомобил

Један од класичних модела линије „Жигули“, ВАЗ-2101.

Лични аутомобил је пружао невиђену слободу на четири точка. Мушкарац је у Совјетском Савезу ретко кад био сам. Заједнички стан је био препун деце и родбине, тако да је поседовање аутомобила подразумевало и дружење са другим власницима аутомобила у гаражи. Ко је имао ауто, могао је да путује где год пожели, не мислећи о куповини карата и реду вожње.

Током 1970-их, када је просечна плата била 100-150 рубаља, аутомобил је коштао око 5.000 рубаља. Породици са двоје запослених требало је 4-6 година да уштеди за аутомобил. У Совјетском Савезу није било класичних продавница аутомобила. Најпре је требало пријавити се на листу чекања у синдикату на свом радном месту, и затим чекати на ред.

Купац који дође на ред добијао је ваучер на коме је био записан модел аутомобила и боја, а тек након тога је могао да види своје возило. Листом чекања су могли манипулисати организатори, тј. синдикалци, тако да је имућнији купац могао дати мито и добити повољније место на листи.

3. Летовање

На плажи Јурмала у Балтичком мору, Летонија.

Сваки радник у СССР-у имао је 28 дана годишњег одмора и сви су хтели да проведу то време на мору. Совјетске бање и санаторијуми имали су око 850.000 места годишње, што значи да је у земљи са 120 милиона становника мање од 10% људи имало могућност да оде на море под повољним условима. Ваучери за летовања су дељени преко локалних синдиката. Породични одлазак на море изван ових аранжмана, тј. за новац, коштао је 2-3 месечне плате, што уопште није било мало.

Раиса Земнухова, 86-годишња пензионерка, бивша службеница Министарства хемијске и нафтне индустрије СССР, рекла је за портал Russia Beyond да се и по две-три године чекало на летовање у пристојном бањском одмаралишту где су гости имали обезбеђен третман у виду одговарајућих вежби, релаксације у топлој води, инхалације, сунчања, итд. У санаторијумима су организоване и представе у којима су учествовале совјетске филмске звезде и естрадни уметници, а храна је била далеко боља од оне која се могла набавити чак и у московским продавницама.

Држава је компензовала 70% цене оваквог летовања. Годишњи одмор се могао провести и у подмосковском санаторијуму. Он је био јефтинији, али су услови у њему били осредњи. А како су стајале ствари са летовањем у иностранству?

4. Путовање у иностранство

Совјетски туристи у Хавани, Куба.

За већину совјетских грађана путовање у иностранство је био заиста „сан снова”. То је било превише скупо задовољство, а и КГБ је пажљиво проверавао свакога ко је желео да отпутује, тако да су молбе за путовање у иностранство углавном одбијане. То, наравно, није важило за државне функционере.

„Мој муж је имао доста јаке везе у партији“, каже Раиса Земнухова. „Зато је увек могао да нађе некога ко би му помогао да добије службено путовање у иностранство. Неколико година смо провели у Мјанмару, а затим смо често одлазили у Финску“.

Совјетски грађани који су радили у иностранству нису примали плату у страној валути (држава није желела да страни новац циркулише унутар СССР-а) него у „чековима“ одговарајуће вредности. Поред тога, у Москви је постојала могућност да се таквим чековима купи ретка и недоступна роба у специјалним продавницама „Берёзка“.

Ретко ко је могао да отпутује у иностранство, али су многи желели да имају добре чизме, добар зимски капут или квалитетан намештај.

5. Ретка роба

Ред за ретке књиге у Москви.

Обичном човеку је најтеже било да набави „проблематичну“ робу попут телевизора, усисивача или намештаја. За све то су постојале листе чекања у локалном синдикату. И по неколико месеци се чекало на куповину комоде или кинеског прибора за чај. Продаја робе на бувљацима и путем огласа у новинама била је изван закона.

Људе у Совјетском Савезу није интересовала распродаја него обична продаја, тј. чињеница да се неки кућни уређај или друга роба потребна за кућу уопште продаје. У државној робној кући ГУМ у центру Москве редови за женске зимске чизме или крзнене капе могли су се отегнути кроз цео први спрат и попети се на други. Велики редови су стајали данима. Људи су се разилазили увече и враћали ујутру са бројевима написаним на длану и преписаним у бележницу „добровољца“ који је водио рачуна да нико не уђе преко реда. Због свега тога је у обичној совјетској породици набавка нечег ретког и квалитетног доживљавана као празник.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“