Живот у совјетским заједничким становима: Пет необичних правила

Кухиња у московској комуналном стану.

Кухиња у московској комуналном стану.

Олег Иванов/TASS
У Совјетском Савезу су многе породице живеле у заједничким становима, такозваним „комуналкама“ (на руском „коммунальная квартира“). У извесној мери то и није био обичан живот него права борба за опстанак. Наводимо пет необичних, али корисних правила совјетске свакодневице на основу искуства житеља оваквих станова почев од 1920-их до Перестројке.

Правило број 1: Угњетавање буржоазије

Заједнички простор у „комуналци“.

После Револуције 1917. године нова бољшевичка власт је издала наредбу о оптимизацији стамбеног простора. Велики станови, нарочито у центру Москве и Санкт Петербурга, преуређени су у „комуналне“, тј. заједничке станове. У њима је живело по неколико породица, а свака је имала само једну своју собу, док је све остале просторије делила са потпуно непознатим људима и њиховим породицама. У многим просторијама су прављени нови зидови да би се добило више соба, па чак и купатила. Све је то одлично одражено у роману Михаила Булгакова „Псеће срце“.

Бољшевици су позивали народ у борбу против буржоаског начина живота тврдећи да он омета изградњу комунизма. „У нашој соби је било доста простора, али су нас у школи учили да је комфор исто што и малограђанштина“, сећа се списатељица Лидија Лебединска. „Једном када сам се враћала кући из школе погледала сам око себе и схватила да морам одмах да кренем у борбу против малограђанштине. У кући није било никога од одраслих и зато сам узела маказе и исекла завесе од тила на прозорима. Затим сам скинула све слике са зидова и гађала их ножевима и виљушкама. Све сам то везала у чаршаф и однела у контејнер... Када сам покушавала да снесем тепих отац се вратио са посла...“

Правило број 2: Чекај свој ред!

Купатило из 1940-их.

У заједничким становима је све функционисало строго по сатници и правилима. Свака породица је у току дана имала само око 30 минута да користи купатило, и за то време су морала да се окупају деца и да се опере одело. Ако све то потраје дуже, комшије су љутито лупале у врата. Постојала је чак и сатница за сушење веша, те је зато веш обично сушен у купатилу и кухињи.

„Свако јутро је био ред за купатило и тоалет. Чим се неко задржи сви су се нервирали и питали: ’Шта он тамо ради толико дуго?’ Старице су стрпљиво чекале у реду са ношама својих унука“, сећа се сликарка И. Соја-Серко.

Правило број 3: Будите пажљиви према суседима

Кухиња из 1940-их

У „комуналци“ је могло бити чак и 15 соба и у свакој од њих је живела једна породица. Можете замислити какав је хаос у заједничкој кухињи! Тамо је било неколико шпорета и столова, и нисте смели да помешате своје тањире и храну са комшијском, иначе тешко вама. Деца су гламила на све стране. У једном таквом заједничком стану могло је бити и десетак мачака.

„Домаћице журе по предсобљу са шерпама. На сваком столу у кухињи људи нешто спремају за вечеру или сутрашњи доручак. Велика галама и бука, пара од шпорета се диже на све стране и смеша разноразних мириса продире у собе...“, сећа се Соја-Серко.

Правило број 4: Функционална кухиња

Кухиња из 1970-их

Током 1970-их, када су људи почели да купују сопствене станове и напуштају „комуналке“, била је популарна шала у којој типична домаћица „Марија Ивановна“ уђе у кухињу кад сви спавају и свим комшијама у шерпе наспе рицинусово уље, а тек после недељу дана се сети да сада живи сама.

Нови станови су често били смешно мали, а кухиња је обично имала 5 квадрата, али су људи били срећни јер најзад имају свој сопствени кутак. Нове кухиње су имале исти намештај и уређаје, а у то време су се намирнице чувале у теглама. Тегле су се у недостатку простора увек могле држати на балкону.

„У кухињи сам писао докторску дисертацију, у кухињи смо дочекивали госте, ћаскали ујутру и причали вицеве“, сећа се Московљанин Вјачеслав Зинченко. „Омиљени празник нам је била Нова година са мандаринама, салатом ’Оливије’ и пихтијама које смо држали на балкону. Имали смо много гостију и зато смо салату правили у великој емајлираној здели. И наравно, Нова година се није могла замислити без филма ’Иронија судбине’“.

Правило број 5: Не идите у нова насеља у новим ципелама

Дневна соба из 1980-их.

Током 1960-их-1970-их људи су почели да се селе из заједничких станова у центру Москве у нова и доста удаљена насеља. Тамо им је држава давала станове у новоградњи. Поједина насеља су била далеко и од центра и од градског превоза.

Ево како се свега тога сећа Московљанка Татјана Старостина: „Ми смо 1977. године добили нов трособан стан на самом крају Бирјуљовске улице. Били смо изненађени када смо отишли тамо. Све је било веома тихо, наши кораци су се чули у целом насељу. Иза наше зграде је била велика ливада, а у даљини се видела шума... Све је било добро осим чињенице да је до најближе аутобуске станице морало да се пешачи 15 минута, а до најближе станице метроа се путовало 25-30 минута. Прво моје путовање се завршило драматично. Закаснила сам цео сат на посао, одлепила ми се потпетица на новим црним ципелама које сам четири сата тражила док их нисам купила у тржном центру ГУМ, и најзад, остала сам без дугмади на капуту“.

Изложба „Стари стан“ у Музеју Москве, где се могу видети реконструисани ентеријери од почетка 20. века до 1990-их, траје до 15. априла.

Прочитајте такође: 10 ствари које ћете разумети само ако сте живели у СССР-у

17 карикатура смешно-сурове совјетске свакодневице

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“