Како се совјетска милиција борила против немачке армије

Од почетка напада Вермахта на СССР, совјетска милиција је имала много сложених и изузетно важних задатака. Трагали су за немачким диверзантским и извиђачким групама у позадини, хватали дезертере и оне који су бежали са фронта и водили борбу против пљачкања и ширења панике у друштву.

Запослени у органима унутрашњих послова нису заборављали ни на своје непосредне дужности. Улазак земље у страшни рат изазвао је нагли пораст криминала у градовима и селима, и против тога се такође требало борити.

Са друге стране, велики број припадника милиције мобилисан је у редове Црвене армије или се добровољно пријавио на фронт. Они су масовно регрутовани у трупе Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД), коме је совјетска милиција и припадала. Ове унутрашње трупе су биле ангажоване у заштити граница, позадине, железничких пруга, посебно важних индустријских предузећа и затвора, а понекад су учествовале и у биткама.

Није сваки милиционер прошао обуку и добио одговарајуће наоружање, а затим распоређен у одговарајућу војну јединицу. Многи су кретали у борбу право из станице милиције, наоружани само пиштољем, пушком или Молотовљевим коктелом. А непријатељ је био наоружан до зуба...

Први у биткама

Херојски отпор немачкој војсци у првим сатима рата пружили су службеници одељења саобраћајне милиције железничке станице „Брест“ у истоименом пограничном граду. Поред милиционера, под командом начелника одељења, натпоручника Андреја Воробјова, биле су раштркане групе војника из 17. брестског пограничног одреда и 60. стрељачког пука јединица НКВД-а СССР-а за заштиту железничких објеката.

„Било је пуно људи, гранате су експлодирале, пожар је био свуда унаоколо“, сећао се касније милиционер Никита Јарошик. „Међу путницима је настала паника. Воробјов је наредио да се прво евакуишу жене и деца. Део радника је упутио на перон да одржавају ред приликом отпремања воза. Овај воз је последњи отпремљен. Воробјов је наредио групи полицајаца да узму сво лично и заплењено оружје и муницију, и да заузму одбрану код Западног моста.

Они су успели да одбију неколико непријатељских напада пре него што су потиснути назад у станицу. Убрзо затим Немци су успели да блокирају целу зграду. Браниоци су морали да се склоне у подрум, где су се, оскудевајући у храни, води и муницији, борили још два дана.

На крају је одлучено да се са станице окружене пламеном крене у пробој. Милиционери су 25. јуна пробили обруч и са великим губицима се извукли из клопке. Воробјев је одмах пожурио у град по своју породицу, иако је непријатељ већ био у граду. Власник стана је одмах обавестио Гестапо, тако да је Воробјов ухваћен, и после саслушања је стрељан.

Нема повлачења

Шест дана и ноћи, од 13. до 18. јула 1941. године, мешовити батаљон милиције, који је бројао 250 бајонета, под командом поручника Константина Владимирова бранио је северне прилазе граду Могиљову у источној Белорусији.

Јединица је била на брзину формирана и слабо наоружана. Већину су чинили питомци Минске и Гродњенске полицијске школе. И поред тога, војници су се борили до последњег даха.

„Батаљон милиције одбио је шест напада надмоћнијих непријатељских снага које су имале подршку артиљеријске и минобацачке ватре и авијације“, известио је Владимиров своју команду 17. јула. „Уништили смо 400 нацистичких војника и официра. Наши губици су: 118 војника, наредника и командира. Од оних који су остали у строју, сваки други је рањен. Током седмог напада, непријатељ је заузео Старо Пашково. Планирам да изведем контранапад свим расположивим снагама како бих повратио ситуацију. Муниција је при крају. Издржаћу још десет до дванаест сати“.

Свој последњи бој овај батаљон је водио 18. јула. Тада су у жестоком контранападу погинули скоро сви преостали милиционери, на челу са својим командиром. Само појединцима је пошло за руком да се извуку и придруже јединицама Црвене армије или партизанским одредима.

Немци су били љути због тако снажног отпора милиционера, па су житељима околних села забранили да дирају тела бораца у тамноплавим униформама која су лежала свуда унаоколо. Мештани су их сахрањивали ноћу, у тајности.

Раме уз раме са Црвеном армијом

Припадници органа унутрашњих послова су заједно са регуларном армијом учествовали у одбрани Риге, Талина, Лавова, Кијева, Дњепропетровска и многих других градова. У борбама код Кингисепа у августу и септембру 1941. године погинуо је скоро цео батаљон Нарвског радничког пука који је био формиран од припадника естонске милиције.

Током девет месеци, од краја октобра 1941. до јула 1942. године милиционери Севастопоља су се под немачком опсадом бавили трагањем за непријатељским диверзантским групама и појединцима који коригују непријатељску артиљеријску ватру, и њиховом ликвидацијом, а такође борбом против бандита и пљачкаша. У последњим данима одбране града су се заједно са остацима гарнизона повукли на рт Херсонес и узели су учешћа у уличним борбама. Тада је погинуо начелник градске милиције, капетан Василиј Бузин.

Маршал Василиј Чујков, који је одиграо важну улогу у одбрани Стаљинграда, овако је оценио улогу чувара реда у тим догађајима: „Као учесник тог окршаја који није забележен у историји желим да истакнем храброст, чврстину, издржљивост и самоконтролу припадника стаљинградске милиције у одбрани града. У непрекидним бомбардовањима и под артиљеријском и минобацачком ватром они су изводили цивиле и евакуисали их преко Волге, гасили пожаре, чували ред, материјална добра и имовину грађана... Непроцењива је њихова улога у пребацивању преко реке трупа које су пристигле у помоћ браниоцима града... У критичним тренуцима, када је непријатељу полазило за руком да негде продре кроз нашу одбрану радници милиције су заузимали положаје и држали последњу борбену линију...“

Процењује се да су органи унутрашњих послова и трупе НКВД-а током целог рата против нацистичке Немачке и њених савезника изгубили 159.000 људи.