Зашто су Русија и Кина успоставиле дипломатске односе тек после рата?

У петнаестом веку у Кину су први стигли трговци. у 16. и 17. веку трговина се интензивно развијала, а осим тога Руси су активно освајали Сибир и Далеки исток. Чинило се да су то били добри предуслови за успоставање званичних веза између Русије и Кине. Ипак, две земље су договор о границама постигле тек 1689. године, после војног сукоба.

Нерчински уговор из 1689. године

Шездесетих година седамнасетог века Руси су започели освајање Приамурја. И манџурска династија Ћинг имала је претензије на ничију земљу иако је није контролисала.
Војска династије Ћинг опколила је 1685. и 1686. године руску тврђаву Албазин на Амуру, а 1689. године још једну тврђаву, Нерчинску, која се налазила западно од реке Шилке.

Дугогодишњи погранични сукоби окончани су потписивањем Нерчинског уговора. Документ писан на манџурском и латинском језику (али не и на руском, јер није било преводилаца!) први пут дефинисао је односе и границе између ових држава. 

Ови догађаји претходили су појави руске духовне мисије у Кини. Део козака из Албазинске тврђаве постали су 1685. године кинески поданици. У сврху богослужења додељен им је будистички храм. Свештеник Максим Леонтјев који је дошао заједно са Козацима претворио је храм у православну капелу. Леонтјевљев ангажман помогао је успостављању руске мисионарске делатности у Кини почетком 18. века.

Зашто Кина са своје стране није развијала дипломатске односе?

До средине деветнаестог века Русија је у кинеску империју под династијом Ћинг слала 18 мисија различитог нивоа. Руски дипломата Сава Рагузински (српски гроф Сава Владиславић Рагузински у служби код Петра Великог) крајем двадесетих година осамнаестог века открио је у пекиншким архивима да је после склапања Нерчинског уговора ову земљу посетило педесетак руских изасланика (многи су деловали без знања централних власти). А у Русији у периоду 17. и 18. века боравиле су свега четири кинеске дипломатске мисије и само две од њих посетиле Москву и Петербург.

Кинески цареви једноставно нису били заинтересовани за развој дипломатских односа са Русијом. Многи гости били су принуђени да „пусте корење у кинеским чекаоницама“. Поједини шефови мисија месецима нису успевали да стигну до императора и враћали су се кући празних руку. Кинески цар је у 17. веку лично примио само четворицу Руса.

Совјетски и руски синолог академик Владимир Мјасников наглашава да је у основи спољнополитичке доктрине Кине била теза о властитој доминацији и варварству других народа. Пекинг је настојао да наметне свим државама са којима је долазио у котакт, статус вазала. Томе је била прилагођена целокупна кинеска дипломатија и дворски церемонијал. Без одређених церемонија кинески господар није примао госте. Комуникација са страним представником на равноправној основи била је изузетак (или војно лукавство). Тај систем временом се све више усавршавао.

Пекинг је био заинтересован за успостављање доминације пре свега на подручју оближње Азије. Трговачке везе доживљавао је само као средство постизања политичких циљева. За разлику од Русије за Кину је то било нешто трећеразредно. Москва се са специфичностима кинеског погледа на свет упознавала током читавог 17. века

Пропуштена прилика

За време династије Минг (владала до 1644. године) Пекинг је 1618. године посетила мисија томског козака Ивана Петлина. Код императора га нису пустили, наводно зато што није донео поклоне од цара Михаила Романова. Али су зато Петлину уручили повељу за руског монарха. У овом документу Русима се дозвољавало да посете Кину, тргују на њеној територији и предложено им је да успоставе преписку између дворова. Москва је пропустила прилику да развије односе са Пекингом. Документ 56 година нико није прочитао. За то је постојало неколико разлога.

У Русији педесет година није било преводиоца са кинеског и манџурског језика. Странце који би текст могли да преведу на латински или монголски, а са ових језика на руски нико није желео да упућује у поверљива политичка питања.Генерално гледано, пракса комуникације са Кинезима посредством трећег језика сачувана је у Русији до друге половине 18. века, када су превођењем почели да се баве ученици Руске духовне мисије.

С друге стране, није ни било преке потребе за преводом. Организацију Петлинове мисије подстакли су странци. Почетком 17. века Енглеска се активно заузимала за успостављање руте за Индију и Кину преко територије Руског царства и успут освајање Сибира као потенцијалног центра стране трговине. Москва је избегавала притиске Енглеза.

Њихов продор претио је губитком прихода од успостављања трговачких веза и појавом западних мисионара, авантуриста и шпијуна у руској држави. Да су Енглези добили приступ сибирским пространствима и почели да се баве развојем иностране трговине на том подручју то би нанело Русији огромну штету.

Руски цар Михаил Романов који је дошао на власт 1613. године обезбедио је протекционизам у спољној трговини, како би је заштитио од западних претензија. Он је такође снабдевао експедиције које су ишле у Сибир и на Далеки исток ради почетка градње тврђава као упоришта на том простору. Из Москве су једна другу сустизале наредбе о истраживању трговачких путева и освајању територија на терену.

Генерално однос према повељи императора из династије Минг двадесетих година 17. века био је прилично комотан. Далеко драгоценијим испоставио се Петлинов „Попис“, опис пута у Кину преко Монголије и самих земаља, реке Об, као и планови тог простора. Тај извештај одиграо је важну улогу у даљем освајању источног Сибира.

Касније је енглески амбасадор Џон Мерик успео да „Попис“ пренесе у Енглеску. Током 17. и 18. века доживео је седам издања у Европи.

Кинеске бирократске церемоније

Манџурска династија Ћинг (владала од 1644. до 1912) била је мање пријатељски расположена према Русији од династије Минг после које је дошла на власт. Само у 18. веку трговачке везе са Русијом прекидалали су у једностраном поретку чак једанаест пута, а паузе су трајале месецима и годинама.

Руски изасланик Фјодор Бајков провео је 1656. године заједно са својом мисијом пола године у изолацији, не доспевши до императора. Бајков је одбио понизни дубоки поклон (на коленима и са челом приљубљеним на под) што је према кинеском церемонијалу значило признање вазалне зависности Русије од Кине.

Бајкова је у незгодну ситуацију довео трговац Петар Јарижкин који је са посетом Кини дипломату предухитрио читавих девет месеци. Јарижкин, третиран као званични изасланик, сам се не трудећи да разувери своје домаћине, из незнања је направио поменути дубоки поклон, да би тако кумовао вазалном статусу Русије у очима Кинеза. Бајков о томе није ништа знао. Да нађе решење није му помогла чак ни повеља цара Алексеја Романова. Амбасадор је морао лично да је преда императору, али је на крају папир вратио кући.

Писмо цара Алексеја Романова предали су Кинезима тек Иван Перфилов и Сеиткул Аблин 1622. године. Москва, срећом, од њих није тражила ништа више од курирске мисије. А 1699. године, Аблина који је у Кину дошао као трговац коначно је примио нови кинески император Сјуањ Е. Истина, не по протоколу и не на двору, него у шумарку.

Кинески корак у сусрет

У међувремену ситуација у Приамурју се заоштравала. Постојала је очајничка потреба за преговорима. Пекинг је први пут послао своју делегацију на пограничну територију која није била контролисана. Делегација је само делимично била дипломатска, будући да ју је пратило 15 хиљада припадника војске.

Фактор силе одиграо је одлучујућу улогу у корист Кине приликом потписивања уговора. Преговори су вођени у време опсаде Нерчинска. Русија је изгубила своје главно упориште на Амуру, тврђаву Албазин, и Приамурје до 1858. године.

Нерчински уговор склопљен у неравноправим условима био је правно несавршен. Међутим, захваљујући њему трговина се развијала, а Петар Велики чак успоставио државни монопол на кинеску трговину. Само државни и само руски каравани могли су да прелазе границу.

Осим тога Нерчински уговор, а касније и раст моћи Русије на светској сцени за време Петра Великог успоставили су партнерски, а не вазални статус Русије у кинеској спољној политици.