Које је америчке и британске ловце Црвена армија користила у Другом светском рату?

Током Другог светског рата СССР је од западних савезника у виду војне помоћи добио око 14.000 ловачких авиона. Скоро 10.000 испоручили су Американци, а око 4.000 Британци.

САД и Велика Британија су један број ових авиона слали Ратном ваздухопловству Црвене армије руководећи се принципом „неприкладан за борбу“. Међутим, за неке од тих модела совјетски војници су савезницима били изузетно захвални.

Hurricane („Ураган“)

У августу 1941. године у Совјетски Савез су стигли први западни ловци. Били су то британски Hawker Hurricane. Ратно ваздухопловство Црвене армије током рата је укупно добило преко 3.000 ових авиона.

На „Ураганима“ је било лако летети. Конкретно, кабина је била пространа и пружала је пилоту добар преглед. Али то су биле све њихове предности.

Овај британски ловац произведен је 1934. године и крајем 1941. је већ био потпуно застарео. Са непоузданим мотором мале снаге и изузетно слабим наоружањем није се могао упустити у равноправну борбу са најновијим „Месершмитовима“.

Имао је осам митраљеза калибра 7,7 мм, али су они били толико бескорисни да су Немци почетком 1942. бацили на аеродром у Јарослављ, где су били базирани „Урагани“, подругљиву поруку: „не гребуцкајте фарбу са немачких летелица“. Ситуација се поправила када су уместо британских митраљеза постављена два совјетска авионска топа ШВАК калибра 20 мм и два митраљеза калибра 12,7 мм.

„Није овај авион ни близу урагана“, написао је пилот Игор Каберов. – „Споро се пење у висину и лоше пикира. А вертикални маневар? То се не може ни окарактерисати као маневар!“ Његов колега Виталиј Клименок је био категоричнији: „Отпад, а не машина!“

Било како било, британски ловци су дали свој допринос коначној победи. Појавили су се у најтежем периоду рата за Совјетски Савез и помогли му да се одржи у условима велике несташице борбених авиона. А када је ваздухопловство Црвене армије почело да добија модерније авиона „Јак“ и „Спитфајер“, „Урагани“ су масовно пребацивани у јединице противваздухопловне одбране да тамо служе у борби против непријатељских бомбардера.

Warhawk („Јастреб рата“)

СССР-је од САД добио око 2.500 ловаца Curtis P-40 Warhawk. У ратном ваздухопловству Црвене армије назив „Ворхок“ није заживео и, у зависности од модификације, летелице су звали „Томахавк“ (Tomahawk) или „Китихавк“ (Kittyhawk).

Већ у јесен 1941. године П-40 је учествовао у одбрани Москве и Лењинграда. По својим тактичко-техничким карактеристикама био је супериорнији од „Урагана“, али је по брзини и маневарским могућностима знатно заостајао са совјетским и немачким ловцима.

„Машина је тешка, незграпна за управљање, са лошим маневарским могућностима. Авион ми се није свидео, иако је на њему било много наоружања. Није било оне лакоће у маневрима“, сећао се совјетски пилот Владимир Јастребов.

Са друге стране, ловци П-40 били су веома отпорни и издржљиви. Често су совјетски пилоти, кад би остали без муниције, таранирали својим ловцима непријатељске авионе и после тога успешно слетали на своје аеродроме.

„Китихавк“ и „Томахавк“ на Источном фронту углавном нису коришћени за борбу у ваздуху већ у својству јуришних авиона и ловаца за пратњу. Поред тога, они су се одлично показали у саставу ПВО авијације

Mustang

P-51 Mustang је био најбољи амерички ловац у Другом светском рату. У СССР их је 1942. године стигло свега 10, да их оцене совјетски стручњаци. А они су прилично хладно закључили да је авион, и поред велике брзине, тром „као пегла“, а његове маневарске способности нису задовољавајуће.

Модификација Р-51D Mustang из 1944. године није имала конкуренцију на великим висинама. Међутим, испоруке ловаца у СССР из неколико разлога нису отпочеле. Прво, ваздушне борбе на Источном фронту, за разлику од западних ратних попришта, углавном су се одвијале на малим и средњим висинама. И друго, у САД су предосећали да се ближи Хладни рат и нису журили да своје најнапредније оружје предају потенцијалном непријатељу.

Airacobra

Сасвим супротно је било са авионима Bell P-39 Airacobra. На великим висинама овај амерички ловац није деловао превише сигурно, али је на средњим и малим висинама показао велику брзину и маневарске способности.

САД су великодушно испоручиле СССР-у скоро пет хиљада авиона Р-39, па је „Еjракобра“ био најбројнији западни ловац у Ратном ваздухопловству Црвене армије. Моћан авион, са вратима као код аутомобила и са необичним положајем мотора иза кабине пилота, потпуно је потиснуо „Урагане“ из ваздухопловних јединица.

Међутим, и „Ејракобра“ је имала недостатке. На пример, при извођењу сложених акробатских маневара на малој висини лако је упадала у спиралу.

Опасан за почетнике, у рукама вештог пилота овај ловац је постајао застрашујуће оружје. На Р-39 је летело неколико совјетских асова. Григориј Речкалов је на њему у ваздушним окршајима однео 50 победа, а Александар Покришкин 48.

„’Ејракобра’ ми се допала због свог облика и, пре свега због моћног наоружања“, сећао се Покришкин. „Имала је све што је потребно за уништавање непријатељских авиона: топ калибра 37 милиметара, два брзометна митраљеза великог калибра (12,7 мм) и четири митраљеза нормалног калибра (7,62 мм) са брзином паљбе од 1.000 метака у минути... Брзо сам савладао пилотирање на њему до оквира његових могућности, и ускоро осетио да он постаје део мене, део мог тела и мог размишљања док летим“.

Kingcobra („Краљевска кобра“)

Американци су развијали ловац Bell P-63 Kingcobra („Краљевска кобра“), узимајући у обзир потребе совјетске авијације и искуство ваздушних борби на Источном фронту. Конкретно, на овом ловцу су покушали да реше проблем упадања у „спиралу“ који је наслеђен од Ејракобре, али га нису решили у потпуности.

Укупно је СССР добио око 2.400 ових борбених авиона. Стигли су пред сам крај рата и практично нису учествовали у борбеним дејствима против Немаца, али су успели да учествују у сукобима на Далеком истоку.

Током совјетско-јапанског рата, Р-63 су били у пратњи бомбардера и извиђачких авиона, покривали су из ваздуха трупе и снаге Тихоокеанске флоте и нападали јапанске положаје као јуришни авиони.

„Знате, ту не може бити ни говора о некаквом поређењу са ’Јаком’“, причао је пилот Иван Прозор за „Краљевске кобре“. „’Јак’ је лак и има изузетне маневарске способности, а ово је тешка и моћна машина, која више личи на јуришни него на ловачки авион. Поготово ако му се још на подвесне тачке окаче резервоари“.

Thunderbolt („Грмљавина“)

Совјетски Савез је за време рата добио нешто мање од 200 америчких ловаца бомбардера Republic P-47 Thunderbolt („Грмљавина“). Они скоро и да нису учествовали у ваздушним биткама.

„Већ у првим минутима лета схватио сам да то није ловац!“, сећао се пробни пилот Марк Галај. „Стабилан, са комфорном пространом кабином, удобан, али није ловац. ’Тандерболт’ није имао задовољавајуће маневарске способности у хоризонталној, а посебно у вертикалној равни. Због инерције тако тешка летелица је споро повећавала брзину. Био је одличан за једноставан лет по рути без наглих маневара. А за ловачки авион то није довољно“.

На западним ратиштима P-47 је коришћен за напад и за пратњу бомбаредера Boeing B-17 Flying Fortress („Летећа тврђава”). А у СССР-у су их распоредили у пукове противваздухопловне одбране.

Spitfire („Онај који бљује ватру“)

Supermarine Spitfire је постао симбол Краљевског ратног ваздухопловства током Другог светског рата. У лето 1941. совјетски представници су затражили од Британаца да испоруче СССР-у више ових ловаца уместо „Харикена“, али су глатко одбијени уз образложење да авиони нису намењени за извоз. Мада је ипак, касније, Велика Британија послала у СССР око 1.200 „Спитфајера“.

Брзи, окретни и једноставни за пилотирање авиони Mk.Vb Spitfire су се одлично показали у ваздушним окршајима у пролеће и лето 1943. године, иако су до тада већ били прилично застарели. Када их је угледао на небу изнад Кубања, немачки ас Гинтер Рал је записао да је изненађен што види британске авионе „3.000 миља од Ламанша“. 

Од фебруара 1944. године у Совјетски Савез је почела да стиже напреднија модификација ловца Mk.IX Spitfire. По брзини узлетања и наоружању он је надмашио совјетске Јак-9У и Ла-7, и деловао је самоуверено на великим висинама.

На малим и средњим висинама није био тако добар. У ниском лету близу земље био је спорији од ловца Ла-7 чак за 100 км/час. Због тога се одустало од њиховог коришћења на фронту и већи део је послат у пукове противваздухопловне одбране.