Западни савезници су у току рата испоручили Совјетском Савезу око 3.700 бомбардера. Међу њима су већи део чинили авиони америчке производње, док је британских бомбардера било двадесетак.
А-20
Игор Бубин/Public Domain
У СССР је током ратних година стигло преко 2.800 различитих модификација америчког бомбардера Douglas A-20 Havoc/DB-7 Boston. Испоставило се да их је у Ратном ваздухопловству Црвене армије било чак и више него у Оружаним снагама САД.
Брз (до 510 км/ч), одличних маеварских могућности, лак за управљање и послушан у наглим заокретима, овај бомбардер је постао омиљен међу совјетским пилотима. Један од њих, Григориј Јевдокимов, је рекао: „Он је поуздан, веома поуздан. Чак је и у хоризонталном положају само са једним мотором лако носио бомбе.”
А-20 се одликовао високим комфором. Имао је пространу кабину, удобна седишта са оклопном заштитом, одличну видљивост за пилота и навигатора. Авион је био потпуно опремљен савременом навигационом и радио-опремом.
Игор Бубин/Public Domain
У недостатке се могло убројати само слабо одбрамбено наоружање. У СССР-у му је наоружање обновљено. Амерички митраљези калибра 7,62 мм замењени су митраљезима УБТ великог калибра од 12,7 мм, а понекад и топовима ШВАК калибра 20 мм, што је, у извесној мери, утицало на смањење брзине.
А-20 је у Црвеној армији коришћен као извиђачки авион, бомбардер, па чак и ноћни ловац. Посебно су се добро показали у поморској авијацији, где су неки од њих претворени у торпедоносце.
А-20 је ушао у састав Балтичке, Северне, Црноморске и Пацифичке флоте. Захваљујући њима потопљена је крстарица ПВО „Gelderland“, бојна крстарица „Schlesien“, помоћна крстарица „Orion“ и многи непријатељски разарачи и бродови за транспорт.
B-25
United States Army Air Force
Први амерички бомбардери North American B-25 Mitchell стигли су у Совјетски Савез 1942. године. Ратно ваздухопловство Црвене армије добило је око 860 ових авиона у различитим модификацијама.
„Први утисак наших пилота о овом авиону био је лош. Одмах су му дали надимак ’сипа’“, присећао се пилот Александар Дудаков. „Али пошто смо неко време летели на њему, променили смо мишљење. Авион је био веома лак за управљање и имао је одличну видљивост. Пилотирање и при полетању, и у ваздуху и при слетању било је тако једноставно да је омогућило брзо увођење младих пилота у борбени строј. Од свих типова авиона на којима сам летео, В-25 је најприступачнији у смислу технике летења“.
Public Domain
B-25 је у СССР-у најпре примењен у оперативно-тактичкој авијацији. Међутим, био је гломазан, па је самим тим представљао одличну мету за непријатељске противваздухопловне снаге, што је доводило до великих губитака.
Због тога је бомбардер пребачен у авијацију великог домета, где је током ноћних напада могао у потпуности да користи своју одличну навигациону опрему, велики долет (2.170 км) и импресивно оптерећење бомбама (2.800 кг). Авиони B-25 Mitchell интензивно су коришћени за уништавање непријатељске војне инфраструктуре у немачкој позадини и за нападе на највеће индустријске центре Трећег рајха.
„Хемпден“
Imperial War Museum
За разлику од америчких бомбардера, британски HP.52 Hampden није могао да дође до изражаја у Совјетском Савезу. Чак им је и пут до одредишта био пун проблема и непријатности.
Више од тридесет „Хемпдена“ (верзија наоружана торпедима) полетело је из Шкотске у Мурманск почетком септембра 1942. да би покривало савезнички арктички конвој PQ-18. Два авиона су се срушила у неутралној Шведској, четири су изгубљена на небу изнад Финске, а изнад територије СССР-а један авион се срушио због временских услова, док је други грешком оборен – оборио га је совјетски „Харикен“ мислећи да је непријатељски авион.
Archive photo
На крају је до одредишта стигло 23 торпедоносца. По завршетку операције спровођења конвоја британски пилоти су се вратили кући, а авионе су предали совјетској авијацији. „Летећи кофер“, како су звали HP.52 Hampden у британској ратној морнарици, у то време је већ био прилично застарео.
„Хемпден“ је имао пространу и комфорну кабину, и ту се се завршавале све његове врлине. Совјетски специјалисти су морали да учине доста на његовој модификацији: да побољшају наоружање, повећају отпорност у биткама, смање опасност од пожара у случају да га погоди метак. Међутим, ни након тога, бомбардер торпедоносац није постао убојита борбена летелица у совјетској поморској авијацији.
„То су ’мртвачки ковчези’“, говорио је пилот Алексеј Гусев о „Хемпденима“. „Било је страшно летети у њима. Било је страшно чак и кад им прилазите. А и спољашњи изглед им је... никакав... То су веома лоши авиони. Пилоти су негодовали, нису хтели да лете у њима, али нису имали куд – рат је рат...
B-17
U.S. Air Force
У лето 1941. амерички председник Френклин Рузвелт обећао је Стаљину да ће убрзо кренути са испоруком тешких бомбардера Boeing B-17 Flying Fortress („Летећа тврђава”). Касније су, међутим, Американци, под разним изговорима, одустали од слања једног од својих најбољих авиона Ратном ваздухопловству Црвене армије, углавном због присуства тајне опреме у њему.
Совјетском Савезу су били преко потребни тешки бомбардери, јер њихових Пе-8 није било довољно. Поред тога, амерички авион је имао предност у односу на совјетски у погледу брзине, практичног плафона лета, наоружања и нивоа удобности.
Archive photo
Изгубивши сваку наду да ће од САД добити B-17 совјетске трупе су почеле да их набављају самостално. Многе „тврђаве“ су принудно слетеле на територију Источне Европе. Иако су том приликом бомбардери били оштећивани, а њихову тајну опрему је посада у складу са инструкцијом уништавала, совјетски стручњаци су започели систематску рестаурацију авиона.
Американци су знали за ово, али нису реаговали. Тако је до краја рата Ратно ваздухопловство Црвене армије имало на располагању неколико десетина B-17. Међутим, ови бомбардери нису успели да учествују у борбеним окршајима.