Кратка историја Јевреја у Русији

Иако је географски веома удаљена од Израела, Русија је готово од свог настанка повезана са Јеврејима. Када је кнез Владимир у X веку бирао веру за свој народ, између осталог је разматрао  јудаизам. Сама та чињеница говори о томе да су Руси у то доба имали блиско искуство односа са Јеврејима.

У летопису „Повест минулих лета“ наводи се да је Владимира између осталог одбило то што су они протерани из своје земље Израела и расејани по туђим земљама. У близини Руса живео је и древни народ Хазари, чији су владајући кругови примили јудаизам.

За ову чињеницу је везана хипотеза о томе да сви европски Јевреји Ашкенази не потичу уопште од израелских предака, него од полуномадских туркијских народа из Хазарског каганата који су примили јудаизам, а после распада своје државе у X веку побегли у Европу. Међутим, ову теорију одлучно одбацују многи израелски историчари.

Јевреји у Старој Русији

После прогона Јевреја из великог броја европских земаља у XIV веку они су се населили на територији Пољске и Литваније, као и савремене Украјине и Белорусије (суседа Русије у то време). Али у руским земљама дуго им није било дозвољено насељавање.  

Посебно строг је био Иван Грозни који је Јеврејима потпуно забранио улазак у земљу. Углавном је то било везано за религијско неприхватање људи друге вере. Једини начин да доспеју у Русију био је да пређу у православље. У том случају је некадашњим Јеврејима било дозвољено да се населе у Русији и они су за то чак добијали одређена средства.

Јевреји у Руској Империји

За време владавине Петра I однос према Јеврејима се променио. Цар који је волео све што је страно и туђе чак је уз себе имао неколико пољских Јевреја којима је поверио значајне дужности у држави. На пример, барон Петар Шафиров је био важан дипломата (који је између осталог преговарао са пољским краљем) и руководилац читаве поште у Русији.

Међутим, одмах после Петрове смрти вратио се негативан однос према Јеврејима. Царева удовица и нова царица Катарина I протерала их је из земље. Петрова ћерка Јелисавета наставила је овакву политику. Упркос томе што ју је Сенат убеђивао да барем привремено дозволи Јеврејима присуство на вашарима, у њеном указу о „протеривању Јевреја“ налазила се оваква реченица: „Од Христових непријатеља не желим никакав приход“.

Русија је значајнији број јеврејског становништва стекла крајем XVIII века, када су у састав империје ушли делови Пољске (где је живео већи број Јевреја Ашкеназија) и Крим, где су од давнина живели кримски Јевреји – Кримчаци и Караими (локални народи који су прихватили јудаизам). На кратко је Катарина II дозволила предузимљивим пољским Јеврејима да живе чак и у различитим градовима, да тргују, баве се занатом и лихварењем. 

Међутим, врло брзо је близина чак и малобројног јеврејског становништва изазвала крајње негодовање Руса. Јевреји нису хтели да се асимилују, били су врло религиозни (а практични јудаизам је плашио православце), а такође су их иритирали као конкуренти својим невероватним успесима у пословним подухватима. На Јевреје су се жалили као на експлоататоре најамних радника, оптужујући их за сиротињски положај осталог становништва.

„Црта насељавања“

Катарина II је 1791. издала указ о томе да Јевреји могу да живе само на одређеној територији на југозападу Империје, где су и били када су постали део империје. Биле су то територије савремене Пољске, Литваније, Летоније, Белорусије, Украјине и Молдавије.  

Граница те територије називала се „црта насељавања“. Значајни део Јевреја говорио је на јидишу и живео у варошима, градовима за трговце и занатлије.  Тако је од насеља Броди у Пољској (данашња Украјина) потекло презиме за велики број Јевреја – Бродски (које је носио и чувени руски песник Јосиф Бродски).

Крајем XIX века у Русији је живело око 5 милиона Јевреја, били су по бројности пети народ у земљи, скоро сви су живели иза „црте насељавања“ и имали ограничена права. Притом су Јевреји имали висок наталитет и релативно добре услове живота. Док је у првој четвртини XIX века у Руској Империји живело око половине читаве јеврејске светске популације, крајем XIX века та цифра је достигла 80% (ове бројке наводи израелски историчар Шломо Занд у својој књизи).

Живот ван „црте насељавања“ био је могућ, али под одређеним условима. Било је потребно да Јеврејин постане трговац прве гилде, стекле високо образовање, одслужи службу у војсци или буде уписан у одређени занатски еснаф. Постепено се увећавао списак професија којима је било дозвољено да се насељавају ван „црте насељавања“ (лекари, фармацеути). Притом је њихово уписивање у школе било праћено тешкоћама.   

Нешто блажа правила односила су се на Бухарске и Горске Јевреје, који су живели на Кавказу и у Средњој Азији, територијама прикљученим Империји након формирања „црте насељавања“.

У Москви је Јеврејима дуго било дозвољено да се насељавају само на одређеном месту (Глебово подворје, где се крајем XIX века појавила прва синагога).

Притом су Јевреји који би примили хришћанство добијали сва права каква су имали други поданици.

Либерализација и заоштравање јеврејског питања

Политика власти према Јеврејима мењала се неколико пута. Она је либерализована за време Александра I, који је чак Јевреје на новоприпојеним територијама ослободио службе у војсци. Такође је цар ослободилац Александар II у извесној мери ублажио закон. Он је, на пример, дозволио јеврејским општинама да синагоге граде ван „црте насељавања“ и оне су буквално као печурке почеле да се појављују у многим градовима, укључујући централну Русију, Москву и Петербург, као и Сибир, где су живели многи прогнаници и бивши затвореници.

За време Александра II многи Јевреји су постигли значајан успех у друштву. Тако су се широм земље прославили банкари породице Гинцбург, који су чак добили титулу барона. Било је и великих јеврејских индустријалаца, као што су магнати у производњи шећера Бродски.

Још од краја XIX века Јевреји су почели интензивно да се интегришу у културни живот земље и велики број познатих сликара, музичара и других значајних личности јавног живота били су Јевреји. На пример, сликар Исак Левитан се уписао на Московску школу сликања, вајарства и грађевинства и чак је због свог талента био ослобођен плаћања школарине. На крају је управо Левитан постигао огроман успех на пољу реалистичког руског пејзажа.

Велику популарност стекли су у скулптор Марк Антокољски и, на пример, пијаниста Антон Рубинштајн. Крајем XIX и почетком XX века било је неколико десетина имена као што су сликар Марк Шагал, играчица Ида Рубинштајн. Касније у XX веке настала је читава плејада јеврејских писаца као што су Исак Бабељ, Иља Иљф, Осип Мандељштам, Василиј Гросман, Јосиф Бродски, Михаил Жванецки.

Сви они су били представници руске културе, док је писац Шолом-Алејхем из украјинског градића, напротив, био зачетник књижевности на јидишу. Узгред, у породици петербуршког Јеврејина, по професији фармацеута, рођена је и Алиса Розенбаум, познатија као Ајн Ренд, америчка списатељица, ауторка романа „Побуњени Атлас“.

Притом је много Јевреја већ тада било у редовима револуционарно настројене омладине, укључујући организацију „Народна воља“, која је стајала иза убиства Александра II 1881. године.

За време реакционарног цара Александра III политика према Јеврејима је пооштрена, долазило је до погрома Јевреја на које власт фактички није реаговала. Сматрало се да је цар и лично био антисемита. Затворене су неке синагоге које су већ биле саграђене и била је забрањена изградња нових. Поново се доследније примењивала „црта насељавања“. 

Политику према Јеврејима није ублажио ни Николај II, који је дошао на престо 1894. године. Због све чешћих погрома Јевреји су масовно почели да напуштају земљу. 1903. године Руску Империју је тако напустила и Голда Меир, будућа жена премијер Израела, па и сама један од оснивача државе Израел. Рођена је у Кијеву, а њен отац је чак добио право да се настани ван „црте насељавања“.

Јеврејска револуција

Сматра се да су и бољшевичку револуцију у Русији у значајној мери извели млади и амбициозни Јевреји који су покушавали да напредују на друштвеној лествици. Међу лидерима и важним именима револуције налазио се приличан број Јевреја: Лав Троцки (право презиме му је било Бронштејн), Григориј Зиновјев (Апфелбаум), Лав Камењев (Розенфелд), Јаков Свердлов.  

Велики број Јевреја-револуционара допринео је рађању теорије о комунистичкој завери Јевреја, што ће касније искористити нацистичка пропаганда, поистовећујући бољшевизам и комунизам са Јеврејима.

Револуција 1917. године и совјетска власт омогућили су Јеврејима не само да се насељавају где желе, него и да по први пут заузимају важне позиције у држави, да се школују и баве професијама по слободном избору. Истовремено је то изазвало известан талас антисемитизма међу непријатељима револуције. На пример, позната је јудофобија белогардејског генерала Деникина који је фактички подржавао погроме на југу Русије. Осим тога, док је антисемитизам раније имао пре религијски карактер, сада „жидове“ људи нису волели из себичних разлога (сматрало се да живе боље на рачун других).

Стаљин је спроводио сурову националну политику, расељавајући народе, укључујући Јевреје. Планирао је да на Далеком истоку направи своју совјетску „обећану земљу“. Тако је настала Јеврејска аутономна област, која је и данас један од руских региона. Истина, пројекат није успео, јер је ретко ко желео добровољно да се пресели у тако удаљене и сурове крајеве.

Сматра се да је у Стаљиново време дошло до нове кулминације државног антисемитизма. „Случај лекара“ (којима се судило за наводно намерно тровање) често се назива „последња јеврејска завера“.

Совјетски Јевреји

У СССР-у власт се против јудаизма борила са истим жаром као и против других религија. Синагоге су затваране, а њихове просторије коришћене као магацини или у најбољем случају као домови културе.

У време напада нацистичке Немачке у СССР-у се и даље налазио највећи број Јевреја на свету – скоро 5 милиона сталног становништва, као и пола милиона избеглица. После рата из различитих разлога у земљи је остало мање од половине њих. Неки су погинули, неки су се преселили на друге територије, а неки отишли у новоосновани Израел.

Многи совјетски Јевреји постали су атеисти и напустили традицију. С почетком отопљавања шездесетих година многи Јевреји у СССР-у су почели да осећају да су им ускраћена права. Реч „Јеврејин“ на месту где се наводила националност у совјетској личној карти била је готово као жиг, било је незгодно о томе говорити, Јеврејима је било теже да се упишу на факултете и да напредују у каријери. Осим тога, и у свакодневном животу су наилазили на непријатељство. Многи су зато скривали своје порекло, па чак и фалсификовали документа. (Због тога су касније неки имали проблема да докажу своје порекло када су желели да се преселе у Израел).

Лош положај је довео до масовног одласка Јевреја у Израел, почев од седамдесетих година, а посебно интензивно у време перестројке. Око 600 хиљада Јевреја је тада напустило СССР. Узгред, преко четвртине становништва савременог Израела чине људи из СССР-а који говоре руски. 

Јевреји у савременој Русији

Данас, према попису становништва из 2020. године, у Русији живи преко 82 хиљаде људи који се изјашњавају као Јевреји (али то је тешко проверити, јер се у личним картама више не наводи податак о националној припадности).

Према подацима Федерације јеврејских општина Русије, у преко 100 градова Русије постоје јеврејске општине, а 45 градова имају своје рабине. Такође, широм земље ради преко 30 ресторана и продавница са кошер храном, као и велики број јеврејских школа, специјализованих издавачких кућа, медија и књижара.