Како је најпрепреденији лопов СССР-а добио 93 године робије, 9 пута бежао из затвора и доживео стоту

29. септембра 1971. године у станици милиције у Сочију појавио се легендарни ратни пилот Григориј Козлов, херој Совјетског Савеза. Написао је изјаву о крађи. Из његове собе у одмаралишту „Златни клас“ нестали су хемијска оловка, сако, пасош, авионска карта, уверење о звању Хероја и медаља „Златна звезда“. Истина, додао је да звезда није била златна, него бронзана. Наиме, предострожни ветеран је са собом носио копију како ни у ком случају не би изгубио тако вредно одликовање. Али документи су били оригинални!

Милиција је одмах закључила да се ради о дилетанту који не може чак ни да разликује копију од оригинала. Занимљиво је, истина, било то што лопов из Козловљеве собе није узео ниједну рубљу, само медаљу. Био је то случај који је у Совјетском Савезу привукао пажњу, јер се ретко ко усуђивао  да краде од хероја, најцењенијих људи у земљи. Али никакви трагови нису пронађени. Случај није напредовао све док преступник поново није наговестио своје присуство.

Месец дана касније у милицијској станици у Сочију појавио се још један ветеран. Херој Совјетског Савеза Петар Рогозин је саопштио да је у санаторијуму „Кавкаска Ривијера“ неки преварант заменио његову Златну звезду бронзаном копијом. Задужен за овај случај старији инспектор Малајев препричао је речи Рогозина овако: „Силазио је низ степенице, а Звезда му се преврнула. Погледао је медаљу и приметио да на њој нема броја. Тада је схватио да је то копија и позвао милицију.“

Крадљивац медаља ухапшен је тек годину дана касније у Москви. Био је то старији човек Иван Петров, познат као Препредени Вањка (рус. Ванька Хитрый), илити чувени лопов под надимком „Звездословац“. Али нису га занимале само Златне звезде. Код Препреденог Вањке пронађени су и документи пуковника КГБ-а и посланика Врховног Савета, диплома правника и сведочанство борца у Другом светском рату. У својој колекцији је имао не само украдена, него и фалсификована документа. На питање зашто је крао одликовања Петров је признао:

„Мислите да су ми те ђинђуве биле потребне само због злата? Или како бих се прерушио и лакше дрпао по џеповима? Не, ове звездице имају другачију вредност. Сви се ми делимо на понижене и оне који понижавају, увређене и оне који вређају... А ја страшно нисам желео да се нађем у првој категорији. А са 'звездом' човек се не гура у редовима, не доживљава грубости, службеници га не ниподаштавају. Ако желиш да се људи према теби понашају људски – представи се као Херој!“

Страх и мржња у Сочију

Препредени Вањка је рођен 1900. године у селу Пасинково у Тверској области. Живео је у великом сиромаштву и на крају се одлучио за лоповски занат. Са десет година је обавио прву крађу, а са 16 је први пут ухапшен, док је прву казну одслужио са 25. Од 1925. до 1972. године 13 пута се нашао у затвору, бежао је 9 пута, а осуђен је на укупно 93 године. Досад се не зна како му је сваки пут полазило за руком да шмугне из руку чувара закона. Препредени Вањка је чак успео да побегне из чувеног Соловецког логора!

Иван Петров је био крајње шармантан и талентован човек. Што је разумљиво, јер иначе не би постигао никакав успех у криминалном свету. Притом му је спољашњост одавала елеганцију. Имао је помало грубе, али правилне црте лица и проседу косу која улива поштовање. Преварант је умео да остави утисак на даме и да стекне поверење богате и утицајне господе. Својим жртвама се представљао под различитим именима: Авин, Гусков, Абдершин, Кокора, Дјачков, Серебрјаков. Познато је његових 14 псеудонима.

Препредени Вањка је волео раскош. Стално је путовао по земљи и одседао у најбољим хотелима, одмарао се у елитним одмаралиштима, вечерао у најскупљим ресторанима и одлазио на најпознатије позоришне премијере. Лето је увек проводио на мору - у Јалти, Батимију, Гагри. Али највише је волео Сочи.

Из белешке полиције управе града Сочија:

„Талас притужби од лица која су преварена буквално је преплавио милицијску станицу у Сочију. Зато је 1969. године задатак борбе против картароша при Управи унутрашњих послова поверен старијем поручнику Лукашову, који је послу приступио савесно и сакупио не само све изјаве од жртава, него и фотографије свих професионалних картароша. Тако су се у видном пољу милиције појавили известан Бабларјан под надимком Пиндос, Петров (Препредени Вањка), Кирни, Даржанија, Бирјуков и други. Они су, водећи антисоцијални, паразитски начин живота, живели од картања.“

Да је погледао ову белешку, Препредени Вањка је могао и да се увреди што га је милиција споменула само као „једног од“. Јер је у криминалним круговима имао репутацију најугледнијег и највиртуознијег преваранта са картама.  Дневни „приход“ овог искусног картароша прелазио је понекад хиљаду рубаља. За доба тадашњег СССР-а то је био баснословни новац, који је Препреденом Вањки омогућавао раскошан живот о којем је сањао од детињства.

За очеве грехе

У паузама између крађа, картања и бежања из затвора Препредени Вањка је стигао и двапут да се ожени. Јевгениј Петров, једно од његово троје деце, заузимао је престижан положај коментатора главне редакције пропаганде Свесавезног радија. Ради успешне каријере морао је да прећути ко му је отац, јер је у СССР-у деци повратника криминалу био затворен пут у високо друштво.

„Истину сам сазнао тек у десетом разреду. Отац ме је поставио пред себе у још неопремљеној кухињи московског стана. И, гледајући ме право у очи, почео је да ми прича о својој вештини варања и крађе. То је било страшно. Отац ми је рекао да је он мафијаш. И да ћу себи упропастити живот ако некоме икада будем говорио о томе“, рекао је Јевгениј Петров на саслушању.

Препредени Вањка је наставио да живи од криминала и није се много интересовао за Јевгенијево одрастање. Међутим, годинама касније лопов се, сазнавши за висок положај сина, вратио у његов живот.

„Једном се отац појавио, као и увек, неочекивано, и поклонио ми поводом свадбе 16 хиљада за ауто. А затим је дошао са формуларима за неки документ. Хтео сам да га отерам. Али опет је истресао новац. И напоменуо да би људи на мом послу могли сазнати чији сам син. Почео сам да радим све што ми је тражио. Плашио сам се да ћу изгубити све што имам. Чекао сам оца са новим поклонима и мрзео га због страха који се уселио у мене.“

Јевгениј је приљежно помагао оцу да фалсификује документе. Такође је асистирао Препреденом Вањки у једној од његових главних авантура: помогао му је да напише молбу генералном секретару СССР-а Леониду Брежњеву. Преварант се представио као бивши борац Александар Денисов, који је ратовао заједно са Брежњевом у 18. армији током Другог светског рата, и тражио је за себе стан и право на стално пребивалиште у Москви.

Препредени Вањка је толико вешто лагао да су на његову молбу одговорили моћни секретар ЦК КПСС Суслов и председник Президијума Врховног Савета СССР-а Подгорни. Они су наложили да се „борцу“ и „трудбенику“ Денисову да двособни стан у престижној новој згради у самом центру Москве.

После неког времена превара је откривена. Инспектори су анализирали рукопис и утврдили да аутор писма није никакав Денисов, него коментатор главне редакције пропаганде Свесавезног радија Петров. Тако је Јевгениј доспео на оптуженичку клупу заједно са оцем. На једном саслушању је признао: „Сад схватам да је најстрашније преварио мене и маму. И то му никад нећу опростити.“

Последњи случај

Криминална биографија Препреденог Вањке окончана је на пролеће 1972. године. Тада је покушао да покраде купца у продавници „Берјозка“ у Москви. Извукао је новчаник познатом стоматологу Кушнеру, скренувши му пажњу Златном звездом која му је висила на сакоу и причама о италијанској моди. Али Кушнер се брзо освестио и лично ухватио Вањку, када је овај покушао да се сакрије у уличној гужви.

У милицијској станици код криминалца је пронађено уверење о звању Хероја Совјетског Савеза на име Григорија Козлова. На саслушању Вањка се вешто изговарао и убедио инспекторе да му се лична карта налази у стану његовог друга из рата у Крјукову, код којег је допутовао у госте из Лењинграда. Док су милиционери проверавали овај исказ, Препредени Вањка је извео свој омиљени трик: правио се да је изгубио свест, а затим побегао из болнице.

Али милиција је већ сакупила сувише много чињеница, а што је најважније, сада су имали и фотографију криминалца. Ускоро су искусни инспектори у њему препознали чувеног преваранта Ивана Петрова. Препредени Вањка је ухапшен неколико дана касније у омиљеној Сандуновској сауни. Није чак ни пружао отпор. Очигледно да је остарио и уморио се од бежања. У џепу му је пронађен још један документ на име мајора Авина, бившег сарадника СМЕРШ-а.

Препредени Вањка је осуђен на 10 година затвора. Након што је одслужио своју последњу казну, изашао је на слободу 1982. године и више никада није ухапшен. Овај легендарни преварант, вршњак XX века, преминуо је 2000. године са навршених 100 година живота.