Пет чињеница о совјетској пионирској марами

1. Прототип пионирске била је извиђачка марама

Покрет извиђача појавио се у Русији пре пионира, још под царем, крајем 1910-их, али је револуција спречила његов развој. Двадесетих година 20. века совјетска влада донела је одлуку о засебном раду са омладином. О стварању омладинске организације прва је говорила Надежда Крупска. Она је крајем новембра 1921. на више места поднела неколико реферата „О извиђању“.

Када је 1922. створен пионирски покрет, они су заиста много тога позајмили од извиђача: рог, бубањ, поздрав, извиђачки мото „Буди спреман!“ и одговор „Увек спреман!“, организацију одреда, традицију окупљања око ватре. А зелена марама извиђача која се носила око врата у СССР-у постала је црвена пионирска марама. У боји ватре светске револуције и облику једнокраког троугла са основом од 100 и висином од 30 цм.

2. Три угла мараме као симболи три генерације

И извиђачка и пионирска марама биле су троугласте. За извиђаче била је то симболика три пута – према себи, људима и Богу, док су за пионире три угла представљала три генерације социјалистичког народа: пионире, комсомолце и комунисте.

3. Марама је била врста „светиње“

Совјетска деца су од малих ногу учена ритуалима. Пре него што су постали пионири, били су „октобристи“. Да би се постало пионир, требало је да се напамет научи пионирска заклетва и буде мање-више добар ђак. Деца су постајала пионири на свечаности, одржаваној у школској зборници или у „Лењиновом кутку“. На крају церемоније пионирима су свечано везиване мараме око врата.

Таква марама може се у извесном смислу поредити са напрсним крстом, који је совјетска власт „укинула“. Марама је за пионира била светиња и морала је да се чува, пере, пегла и крпи.

4. Добру мараму није било лако набавити

Пионирске мараме у СССР-у нису биле стандардизоване у погледу материјала, а производило их је неколико предузећа. Најпопуларнија је била направљена од ацетатне свиле врућим резањем. Дакле, она није била шивена, па се на крајевима лако крзала. Ако марама више не би била за употребу или би је неко изгубио, морала је да се набави нова о свом трошку и често кришом од свих.

Старији пионири и педагози, у случају да сазнају за губитак мараме, могли су да оптуже ученика за непоштовање пионирских симбола, што је даље изазивало озбиљне невоље. Пионир би био позиван на састанак на коме је његов случај „разматран“ и испитивано колико је добар ђак и да ли довољно учествује у пионирском раду и тако даље.

5. Када је на марами могло да се црта и пише

Пионирска марама је смела да буде „оскрнављена“ само у једном случају, на дан одласка из пионирског кампа. Нови пријатељи из различитих пионирских одреда, упознавши се у логору, писали су једни другима жеље и поздраве на пионирским марамама, потписивали се и цртали сунце и срца. Марама је потом брижљиво чувана годинама.