„Леди Смрт“: Како је најпрецизнија жена снајпериста убила 309 нациста

Људмила Павличенко је 27. августа 1942. године постала први грађанин СССР-а који је посетио Белу кућу у Вашингтону. Девојка је имала кратак састанак са америчким председником Френклином Рузвелтом, а затим је разговарала са његовом супругом Елеонором. Прва дама се спријатељила са совјетском гошћом и организовала јој путовања по Сједињеним Америчким Државама. Само неколико месеци пре тога, 25-годишња Људмила је четврти пут рањена и евакуисана је са фронта. У првој години крваве борбе са непријатељем ликвидирала је 309 нациста.

„Одлучила сам да докажем да и девојке могу бити добри стрелци“

„Прва врста снајперског рада је снајперски лов. Лети смо по двоје излазили у пола четири ујутру. Један пар лежи на једном месту, 300-400 метара даље лежи други пар. Није дозвољен разговор, није дозвољено дозивање звиждуцима, није дозвољено мрдање, није дозвољено пушење – ништа није дозвољено. И то траје до девет-десет сати увече. За то време, снајпериста може да ликвидира петорицу нациста. Или тројицу. Или чак ниједног. Све зависи од тога колико су непријатељске фигуре у покрету. Ватру не отварамо на прве који се појаве, пуцамо само на одређене фигуре“, из сећања Људмиле Павличенко.

Људмила је рођена 1906. године у Белој Цркви, граду у близини Кијева. Од детињства се истицала атлетском грађом и борбеношћу, и трудила се да ни у чему не заостаје за дечацима. Када је кренула у десети разред запослила се у фабрици оружја „Арсенал“. И тад је заволела стрељаштво, чак је похађала и кратке курсеве за снајперисте.

„Када сам чула како се младић из комшилука хвали својим подвизима на полигону, одлучила сам да докажем да и девојке могу бити добри стрелци и почела сам много и неуморно да тренирам“, рекла је Павличенко америчким новинарима.

Људмила се 1937. уписала на Историјски факултет Кијевског универзитета. Желела је да постане предавач или научник. Међутим, није успела да заврши студије – рат ју је затекао на преддипломској пракси у Одеси. Када су Хитлерове трупе извршиле инвазију на СССР Павличенкова је чврсто одлучила да оде на фронт као добровољац. Испоставило се, међутим, да то није тако лако. Није одмах примљена међу борце. Уместо тога јој је нуђено место медицинске сестре. „Девојке нису примане у војску, и ја сам морала на разне начине да се довијам да бих постала војник“, причала је она.

Најубојитија жена снајпериста

„Друга врста рада је снајперски дуел. Потребно је око 48 сати да бисте пронашли непријатељског снајперисту. Ту постоје и моменти провере, кад снајперисти постављају замке једни другима. Ако се он упеца на вашу замку, онда ћете ви бити победник. А ако сами упаднете у његову замку – лоше вам се пише. Ако врло прецизно нанишаните, кроз објектив своје пушке можете да видите боју косе, боју очију, па чак можете и да одредите колико година има ваш противник. Исто тако, и он може вас да посматра. Али још није тренутак да се опали. Код снајперисте не постоји други хитац. Можда ће проћи још 8 до 10 сати док се непријатељски снајпериста не придигне. Изазиваће вас непријатељски митраљези, али морате бити смирени. То је врло тешко. Тек када снајпериста поверује да ви више нисте ту, он може да устане. И тад је он ваш“, – из мемоара Људмиле Павличенко.

Да би ступила у редове Црвене армије, Људмила је морала да докаже да уме да рукује оружјем и да положи импровизовани тест. Уручили су јој пушку и показали два румунска официра који су сарађивали са нацистима. Тиме што их је убила доказала је своју спремност да се бори раме уз раме са мушкарцима. Међутим, Људмила није то уврстила у свој списак 309 погодака. Она је ове ликвидације уврстила у пробне. Редов Павличенко примљена је у 25. пешадијску дивизију Црвене армије „Василије Чапајев“, која је носила име чувеног војсковође из грађанског рата.

У првим месецима Великог отаџбинског рата борила се у Молдавији и Одеси. Већ ту је ликвидирала више од стотину нацистичких војника и официра. Затим је њен пук пребачен на Крим и она је учествовала у херојској одбрани Севастопоља.

У бици за Севастопољ Немци су били знатно бројнији од совјетских војника, тако да је Људмила имала довољно мета. У мају 1942. забележила је 257 убијених хитлероваца и добила је заслужене похвале од Војног савета Црвене армије Јужног фронта. Најпрецизнија жена снајпериста у совјетској војсци узвратила је обећањем да ће их убити још више. Руководство је посебно истакло њену вештину у снајперским дуелима – Људмила је елиминисала 36 непријатељских снајпериста које је Вермахт специјално послао да њу ликвидирају.

Павличенкова је добила чин старијег поручника и предводила је стрељачки вод који је сама формирала од војника недавно пристиглих на фронт. Старији поручник Дроњин, Људмилин надређени, сматрао је да ово њено назначење није нормално. За њега је било апсурдно да девојка буде на официрској дужности, али се није супротстављао наредбама вишег руководства.

Љубав и смрт

„Кад се снајперисти повлаче са непријатељске територије и неко од нас падне, то значи да је мртав. Јер рањени снајпериста не пада тек тако. Онда сви који су седели у заседи престају да вребају и ступају у отворену борбу. Ако још неко погине, другови ће га понети. Не може се оставити тело погинулог друга на земљи која је у рукама непријатеља. Није то записано ни у једном правилу службе, али је то био строги неписани закон међу снајперистима“ – из сећања Људмиле Павличенко.

Пре рата Људмила Павличенко није имала среће у личном животу. Њено детињство се завршило веома рано. У својој шеснаестој години родила је сина Ростислава. Алексеј Павличенко, дечаков отац, био је много старији од Људмиле. Она је била несрећна у браку тако да се врло брзо развела са мужем и вратила родитељима. Никоме није ни причала о своме браку, нити га је споменула у својој краткој „Аутобиографији“, која се сада чува у Централном архиву Министарства одбране РФ.

Љубав свог живота Људмила је срела на фронту. Током борби за Севастопољ срела је млађег поручника Леонида Киценка, који је такође био снајпериста. Вечери поред ватре уз приче о снајперској свакодневици брзо су прерасле у романсу са фронта. Заљубљени су удвоје одлазили у борбене мисије, што је додатно учврстило њихову везу. Убрзо су се Људмила и Леонид обратили руководству са молбом за склапање брака, али им рат није дозволио да званично постану муж и жена.

У марту 1942. године нацисти су снајперске положаје Црвене армије засули ватром из минобацача и Леонид је смртно рањен. Људмила је чудом остала жива. Вољени ју је од гелера заштитио својим телом. Она је извукла Леонида са бојног поља, али није успела да га спасе.

Смрт поручника Киценка још више је прекалила Људмилин борбени дух, и она је почела још жешће да се бори са завојевачима. Према њеном сведочењу, без милости је убијала нацисте, и једино што је осећала било је „задовољство ловца“ кад убије крвожедну грабљивицу: „Сваки живи и здрави Немац лако може да убије жену, дете и било кога другог. Тако ја убијајући Немце спасавам људске животе“.

У јуну 1942. Људмила је озбиљно рањена у минобацачком нападу. Евакуисана је из опкољеног Севастопоља и послата на Кавказ, а затим је потпуно повучена са фронта. Њен следећи задатак је био пут у Америку.

Путовање у САД

„Нацисти су били толико бесни због снајпериста из Севастопоља и Одесе да су у априлу 1942. заменили све тамошње стрелце и уместо њих су у Севастопољ пребацили своје најбоље асове. На радију су објавили да ће сви севастопољски снајперисти бити уништени. За нас је то била велика увреда. Одлучили смо да одемо у то подручје и провели смо тамо скоро цео дан док нисмо пронашли тог ’аса’. Момци су одлучили да га ухвате живог, а он се није опирао. У његовој снајперској књижици стајао је број ’502’. Питали смо га одакле толики број и где је све радио. Испоставило се да је нацистички снајпериста после завршене официрске школе за снајперисте послат као стражар у логоре смрти, како би се навикао да убија. Ја још увек не могу да схватим како снајпериста може да убије жену на полигону, дете или човека који је у заточеништву и без оружја у рукама. По мом мишљењу, то је брутална звер, а не снајпериста“, – из сећања Људмиле Павличенко.

У САД је Људмили додељена важна дипломатска мисија. Требало је да убеди Американце у неопходност отварања другог фронта. То би поделило нацистичке снаге и омогућило контранапад совјетске војске.

У САД је стигла крајем августа 1942. заједно са Николајем Красавченком, секретаром Московског градског комсомола, и снајперистом Владимиром Пчелинцевом. Совјетска делегација је срдачно дочекана: „Били смо изненађени јер је станица била пуна студената. Дошли су из свих земаља са жељом да поздраве Црвену армију тако што ће нама пожелети добродошлицу. Дошли су да позраве армију која ће се до смрти борити са нацистима“.

Људмила је одмах постала звезда америчких новина, мада су новинари често говорили о њој у потпуно другачијем контексту од оног који је она желела. Запљуснули су је таласом непријатних, па чак и апсурдних питања: „Зашто совјетски снајпериста не мари за свој изглед? Да ли је Рускињама дозвољено да се шминкају на фронту? Која јој је омиљена боја доњег веша?“

Људмила се свим силама бранила од напада америчке штампе: „Са поносом носим своју униформу! Лењинов орден на мојим грудима крвљу је умивен. Американкама је очигледно много важније свилено доње рубље испод униформе него сама униформа, чију праву намену оне тек треба да сазнају“.

Људмила је провела три месеца у САД и током путовања по земљи много је разговарала са Елеонором Рузвелт. Вероватно је прва дама дала совјетској девојци пар корисних савета за опхођење са штампом, јер је временом Људмилин говор постајао све убедљивији. Наступала је пред хиљадама слушалаца, говорила о својој младости и свакодневици на фронту, као и о зверствима које су нацисти чинили у њеном родном крају. Публика ју је прозвала „Леди Смрт“, а чувени амерички кантри певач Вуди Гатри посветио јој је песму „Мис Павличенко“: „Овај свет ће волети твоје слатко лице као што га волим ја; Зато што је више од триста нацистичких паса пало од твоје пушке.“

Људмила није заборављала главни циљ своје посете Сједињеним Државама и наставила је да инсистира на томе да су Американци дужни да помогну Европи и Совјетском Савезу у борби против Хитлера. На једној конференцији за штампу, уморна од непрестаних питања о животу жене снајперисте, Људмила Павличенко је изговорила своју чувену реченицу: „Ја имам 25 година. На фронту сам већ ликвидирала 309 фашистичких завојевача. Не чини ли се вама, џентлмени, да се ви сувише дуго кријете иза мојих леђа“. Публика је поздравила ове речи аплаузом, а америчко друштво је одлучило да помогне Источном фронту. Америчке власти су појачале испоруку наоружања и опреме Совјетском Савезу, али до дуго очекиваног отварања другог фронта требало је да прође још две године. Тај фронт је отворен у лето 1944, када је совјетска армија већ преузела иницијативу и кренула у контраофанзиву против нациста.

По повратку у СССР Павличенкова је почела да обучава стрелце на снајперским курсевима. Кроз њену школу прошло је више од 1.000 ученика, од којих су многи постали изванредни снајперисти и помогли земљи да победи у Великом отаџбинском рату. Руководство је 1943. доделило Људмили највишу награду – звање Хероја Совјетског Савеза. После рата је коначно одбранила диплому на Кијевском универзитету и постала виши научни сарадник у Главном штабу Ратне морнарице СССР-а.

Људмила је остала у контакту са Еленором Рузвелт. Пријатељице су водиле преписку све до смрти прве даме САД, а 1957. године чак су се и поново виделе када је Американка допутовала у Москву у пословну посету. Људмила ју је срдачно дочекала и одвела у свој стан, где су присно поразговарале и присетиле се заједничког путовања које их је спријатељило.

Људмила Павличенко је умрла 1974. у својој 59. години. Ране са фронта озбиљно су јој нарушиле здравље. Најпрецизнија жена снајпериста сахрањена је на Новодевичјем гробљу у Москви.