Разлог тога био је стравичан пораз совјетске војске у борбама код Вјазме првих дана октобра. Тада је преко 380.000 војника убијено и рањено, а око 600.000 је заробљено. Немцима је пут према Москви практично био отворен.
15. октобра 1941. године донета је одлука о евакуацији индустријских и административних ресурса Москве. А све што није могло да се евакуише требало је уништити. И подземну железницу, свакако.
„Метро затворити. У року од три сата понудити предлоге његовог уништења, објекте уништити на било који начин“, говорило се у наређењу народног комесара одговорног и за подземну железницу Москве Лазара Кагановича (московски метро је прво носио име Кагановича, да би 1955. био назван по Лењину).
Аркадий Шайхет/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru
Ноћу између 15. и 16. октобра започела је демонтажа покретних степеница, минирање метро станица, а поједине делове је требало потопити.
Али већ сутрадан Државни комитет за одбрану је преиначио одлуку и радници су почели да поправљају штету коју су сами успели да нанесу.
Већ у седам увече тог 16. октобра 1941. возови су се регуларно кретали свим линијама московског метроа.