У Совјетском Савезу је живео човек невероватних способности – памтио је баш СВЕ

Човек на сцени позива добровољца из публике да изађе и напише насумични низ цифара на табли којој је окренут леђима. Добровољац излази и исписује шест редова. Кад је завршио, човек на сцени се окрене према табли и неколико секунди посматра цифре, а затим се са осмехом окреће публици и редом изговара све цифре без иједне грешке. Сала се ори од аплауза. Тако је изгледао наступ Соломона Шерешевског, који је живео у Совјетском Савезу, организовао представе и одушевљавао публику својом феноменалном меморијом.

Шерешевски је могао да запамти баш све: дуги низ речи, иако оне нису повезане међу собом или су помешане са страним речима, или произвољне скупове бројева и цифара. Научници су дуги низ година покушавали да схвате како он то постиже.

Шта се зна о Соломону?

Позната је само чињеница да је будући мнемоничар рођен 1886. године, у граду Торжоку, у Тверској губернији Руске империје. Отац му је био власник продавнице књига, а мајка је бринула искључиво о синовљевом васпитању.

Наставници у школи нису обратили већу пажњу на дечакову изузетну способност памћења. Али он је још свирао и виолину и у томе био успешан, па су му стога предвиђали успешну музичку каријеру. Међутим, због последица изненадне болести Соломон је изгубио слух на једно ухо и више није похађао часове музике.

По завршетку школе уписао је медицински факултет, али га је убрзо напустио јер је требало некако састављати крај с крајем. Као 21-годишњак је већ имао жену Аиду и сина Михаила, које је требало издржавати. Запослио се као дописник у локалним новинама, и ту је уредник приметио да он са невероватном прецизношћу памти све детаље. Зато га је посаветовао да испита свој „таленат“ и обрати се стручњацима.

Памћење „у боји“

Соломоново памћење је међу првима почео да изучава Александар Лурија, један од оснивача неуропсихологије. Експерименте које је вршио са меморијом Шершевског он је детаљно описао у књизи „Мала књига о великом памћењу“.

Први задатак који је Соломон морао да уради у првом кругу експеримената био је да запамти 50 речи у року од 30 секунди. Он је то урадио врло лако. Штавише, Шерешевски је наставио да се сећа редоследа речи још веома дуго, као да му је све то било лепо спаковано у неку фиоку.

Како је сам Шерешевски објашњавао, он се сећао не само онога што је видео или чуо, већ је повезивао појмове и речи користећи синестезију – још једну феноменалну особину која се јавља код веома малог броја људи на планети.

Синестезија је способност „истовремених осећања“, тј. за њега је сваки звук имао своју боју, свака слика свој јасан облик, па чак и укус. Ова карактеристика је помагала Соломону да ефикасније памти „улазне“ информације.

Људи из окружења Шерешевског сећали су се да је он чак омотавао кашику крпом како звук њеног додира са тањиром не би дозвао из меморије слике повезане са тим звуком.

Меморија Шерешевског била је нека врста „палате памћења“. Баш као у британској BBC серији „Шерлок“, где је Холмс, да би похранио све информације, у својој глави такође замислио џиновску библиотеку у којој су разврстана неопходна сећања. Једина разлика између Соломона и поменутог јунака књижевног дела било је место које је он замишљао. Главна места радње његовог сећања биле су познате улице родног Торжока, у које је распоређивао сва своја сећања. Да би се сетио оног шта му је требало, он би се „прошетао“ овим улицама.

Турнеје

Схвативши колико је његов таленат специфичан, Соломон је напустио посао у редакцији новина и одлучио да наступа на сцени и одушевљава публику. Наступао је у гостовањима широм СССР-а и на тај начин је коначно могао да издржава своју породицу.

По речима Шерешевског, његове наступе су најрадије посећивали наставници, лекари и студенти, пошто су им његове технике памћења биле потребне. Он је радо делио своје искуство са њима, јер се током живота и сам трудио да проучи сопствене способности, да пронађе границе својих могућности и формулише методе по којима би и други људи могли ефикасније да памте податке.

Додуше, Шерешевски је лоше памтио само лица. Чинило му се да су превише променљива.

Потреба да се заборави бар нешто

Соломон је касније схватио да је његова феноменална меморија имала и „другу страну медаље“. Тако огромне количине података почеле су међусобно да се преплићу и мешају. Догађало се да га један звук или слика истовремено асоцирају са неколико ситуација. У породици су почели да примећују да је непрактичан, да се не удубљује у суштину појава и не може нормално да комуницира са укућанима. Први пут у животу Шершевски се суочио са потребом да нешто заборави.

Испоставило се да је за Соломона процес заборављања далеко сложенији од процеса памћења. И даље је он тестирао разне технике, али овог пута је требало да открије како да бар нешто заборави. На пример, писао би нешто на табли и истог тренутка брисао, као да брише то из своје меморије. Или је писао речи на листу папира и затим спаљивао папир, како би се ослободио тог сећања. Међутим, показало се да све то и није баш ефикасно, вероватно зато што је и овде он користио исти принцип као и у запамћивању, тј. радио је то кроз слике.

Способности Шерешевског никада нису до краја истражене. Лурија је приметио да Шерешевски има изражену подвојеност свести, као код подвојених личности: он је причао сам са собом у име две различите особе, и често је то радио наглас, чак иако су у близини били присутни други људи. Међутим, нико од оних који су прегледали Шерешевског није нашао код њега било какве менталне поремећаје.

Соломон се последњи пут појавио у јавности 1953. године, када је интересовање за његову личност већ постепено почело да бледи. Пет година касније је умро од бубрежне инсуфицијенције. Ипак, технике памћења које је он формулисао и даље се практикују међу наставницима и глумцима.