Александар Зас: Како је руски спортиста постао најјачи човек на планети

Лако је носио коња на леђима и дизао клавир са пијанисткињом која је свирала на њему, хватао топовско ђуле од 90 килограма које је излетало из топа, и без по муке кидао ланце омотане око свог тела. Рођен у Руској империји, Александар Иванович Зас био је један од најјачих људи у првој половини 20. века. У Великој Британији је третиран као „најјачи човек на Земљи“.

Уз све то Зас није личио на снагатора. Био је висок свега 168 цм, тежак 75 кг, и није био мишићав. „Велики бицепс је показатељ снаге исто тако као што је велики стомак показатељ добре пробаве“, сматрао је Александар Иванович. „То тетива затеже бицепс који се скраћује. Тетиве и рад на њима су тајна моје снаге. Моја снага је у тетивама“. 

Страст за цео живот

Archive photo

Александар је заволео демонстрацију снаге још као дечак, када је први пут посетио циркуску представу у Оренбургу. Кад се вратио кући почео је интензивно да тренира користећи све што му се нашло под руком.

„Ништа није заокупљало моје мисли више од жеље да постанем веома снажан, толико снажан да урадим оно што обични спортисти не могу“, причао је он касније.

Зас је постигао импресивне резултате, али је отац његове тренинге снаге третирао као бескорисну забаву. Зато је послао сина у школу за машиновође, не слутећи да ће се он уместо тога запослити у циркусу и упорно савладавати разне сложене тачке циркуских представа.

Archive photo

Када је у лето 1914. избио Први светски рат Александар Зас је позван у војску. Служио је у коњици. Ту се прославио тиме што је једном на раменима донео свог рањеног коња у логор.

После тешког рањавања, руски јунак је доспео у заробљеништво. Међутим, захваљујући напорима аустријских лекара успео је да сачува не само свој живот, него и здравље.

Зас је смештен у логор за ратне заробљенике. Пошто је покушао да побегне, ухваћен је и бачен у тесну самицу у тврђави, која је имала само мали прозор са решеткама.

Јединствена техника

„Био сам чврсто окован и дању и ноћу. Чувари су ми скидали окове само два пута дневно током оброка. Због тога је мој ум почео полако да се предаје“, присећао се Зас. „Озбиљно сам размислио и дошао до закључка да једини начин да зауставим погоршање свог физичког стања јесте да одржавам тонус својих мишића некако другачије него кад сам имао слободу кретања“. 

Archive photo

Будући да су му покрети били веома ограничени Зас је почео интензивно да развија и практикује систем изометријских вежби, у којима су мишићи напети, али се не истежу и не опуштају, тј. не долази до контракције. „Убрзо сам схватио да се ова врста физичке стимулације може примењивати сатима. Уместо да тело троши енергију, напротив, оно је само акумулира.“

Спортиста је успео да одржи форму, па чак и да стекне већу издржљивост, да ојача лигаменте и тетиве, и да повећа њихову еластичност. Истовремено је разрадио свој јединствени метод вежбања у изузетно тешким условима, док је трпео страшне болове због тога што су му окови гулили кожу до крви.

Archive photo

При крају рата су Засу услови заточеништва мало олакшани и он је то одмах искористио. Опет је покушао да побегне, и овога пута му је то пошло за руком.

„Гвоздени Самсон“

Archive photo

Александар Иванович се придружио једној од циркуских трупа које су гостовале по целој послератној Европи, а 1924. се настанио у Великој Британији.

Због надљудске снаге и невероватне издржљивости добио је надимак „Гвоздени Самсон“, а у штампи је фигурирао као „најјачи човек на Земљи“.

Он је по арени лако носио великог коња, спретно је хватао ђуле од 90 килограма испаљено из специјалног топа, које су касније заменили девојком.

У циркуској арени

Sputnik

У циркуској тачки „ђавоља ковачница“ Александар Иванович је лежао на ексерима окренутим нагоре. На груди му је стављан огроман камен од 500 килограма, који су помоћници разбијали маљевима.

Из архива Јурија Шапошњикова

У другој тачки су га везаног за ноге подизали под куполу циркуса, а он је у зубима држао уже о које је био окачен клавир са пијанисткињом која је свирала на њему.

Archive photo

Зас је могао да држи на својим раменима висећу платформу на којој је стајало десетак људи. 

Од тегова до животиња

„Гвоздени Самсон“ је наступао у арени све до 1954. године. У 66. години му је већ било теже да одушеви публику својом невиђеном снагом.

Преко Александра Заса прелази камион пун угља.

Sputnik

Због тога је прешао на дресуру животиња, и у томе је такође био успешан, све до 1962. године, када се у циркусу догодила несрећа. Наиме, запалио се комби са мајмунима, а Александар Иванович је појурио да их спасава.

У борби за живот својих љубимаца задобио је вишеструке опекотине и затим је умро у болници од срчаног удара. Није успео да оствари свој дугогодишњи сан – да бар још једном посети Русију.

Споменик Александру Засу у Оренбургу

Edgar Breshchanov/Global Look Press

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!