Човек необуздане храбрости, Шкот Александар Лесли, био је један од најистакнутијих плаћеника 17. века. У руску службу је ступао три пута: 1618, 1630. и 1647. године.
Током опсаде Смоленска (који је тада припадао Пољској) 1633. године „пук стране формације“ под Леслијевом командом спасао је пук другог плаћеника, пуковника Томаса Сандерсона, коме је претио потпуни пораз у окршају са пољским хусарима. То, међутим, није спречило Шкота да нешто касније, на војном савету, тог истог Сандерсона оптужи за издају и да га због тога хладнокрвно убије.
Александар Лесли није био само талентовани војсковођа већ и способан регрутер. Још пре почетка Смоленског рата успео је да привуче у руску службу преко 4.500 плаћеника и да од њих формира четири „немачка“ пука.
Трећа посета Русији умало га је коштала главе. Бољари, незадовољни страном превлашћу, оптужили су га да је пљувао на олтар у православној цркви, пуцао у крст из пиштоља и терао руске слуге да једу псеће месо, те да је његова жена за ложење пећи уместо дрва користила иконе.
Од смрти га је спасао цар Алексеј Михајлович. Он је предложио свом штићенику и његовим официрима да пређу у православље, што су они радо прихватили. Лесли је 1654. године постао први човек у руској историји који је добио чин генерала.
Холандски поморски официр Јан Хендрик ван Кинсберген 20 година је беспрекорно служио у холандској војсци и учествовао у експедицијама у Западној Индији и на обалама Северне Африке, да би се 1771. године отиснуо у далеку Русију.
Русија је радо прихватала искусне морнаре, и Кинсбергену је убрзо по доласку поверено командовање ескадром, тако да се он нашао у самом жаришту руско-турског рата. Ту је Холанђанин у потпуности показао своје војничке таленте. Храбро је ишао у напад на бројно надмоћнијег непријатеља, често му наносећи озбиљне губитке и приморавајући га да повуче своје бродове.
„Част ми је да посведочим да је вишеструко награђивани капетан Кинсберген одличан и храбар поморски официр, и да је у сваком погледу достојан унапређења“, написао је у документу о додели награда официрима контраадмирал Алексеј Сењавин.
Убрзо по завршетку рата (1775) Холанђанин је напустио Русију, иако га је лично царица Катарина II молила да остане у служби. У Холандији је Јан Кинсберген догурао до чина адмирала и чак је једно време био на челу холандских војнопоморских снага.
Џон Пол Џоунс је током Америчког рата за независност постао најуспешнији међу официрима Континенталне морнарице. Захваљујући њему Ммериканци су однели неке од најистакнутијих поморских победа у том сукобу. Реч је о заузимању британске слупе (лаког ратног брода са једрима) „Дрејк“ и фрегате „Серапис“ са 50 топова.
По завршетку рата 1783. године „отац америчке морнарице“ (како се често зове овај морнарички командант) остао је без омиљеног посла. Четири године је радио у дипломатској служби у Европи, све док га царица Катарина II није позвала у Русију.
Џоунс је одмах унапређен у чин контраадмирала (у америчкој морнарици је имао чин капетана) и послат је на Црно море, где је стављен под команду „његове светлости“, кнеза Григорија Потемкина. „Овај човек је кадар да знатно увећа страх и трепет у непријатељским редовима“, писала је царица Потемкину.
Американац је оправдао указано поверење. Командујући ескадром од 11 бродова он је у јуну 1788. године заједно са руском веслачком флотилом контраадмирала Карла од Насау-Зигена поразио турску флоту код црноморске тврђаве Очаков. Непријатељ је изгубио 15 бродова, било је убијено 6.000 војника, а 1.500 је заробљено.
Џон Пол Џоунс је чекао нови задатак на Балтичком мору када се изненада нашао у центру сексуалног скандала. Оптужен је за силовање десетогодишње девојчице. Упркос чињеници да су након истраге све оптужбе одбачене, Џоунс је постао персона нон грата у Русији. Незадовољан и огорчен, морнарички командант је у августу 1789. заувек напустио Русију.
Пре доласка у Русију 1788. године Гомес Фреире де Андраде је направио успешну каријеру у португалској копненој војсци и војнопоморској морнарици. Међутим, сањао је о великом рату, какав његова отаџбина у том тренутку није водила.
У то време је Русија водила ратове против Османског царства и против Шведске. У њима је Андраде учествовао. Он је био један од првих који се 17. децембра 1788. године попео на зидине тврђаве Очаков. За изузетан подвиг царица Катарина II му је уручила највише војно признање, орден Светог Георгија 4. степена.
Португалац се затим упутио на Балтик да ратује против Швеђана. За одлично командовање пловећом батеријом (брод тихог хода са моћним артиљеријским наоружањем за опсаду приобалних тврђава) у Првој роченсалмској бици 24. августа 1789. године унапређен је у чин пуковника и одликован златним мачем на коме је било угравирано „За храброст“.
По завршетку ратова против Турске и Шведске Гомес Фреире де Андраде се 1791. вратио у отаџбину. У Русију је поново дошао 1812. године, али не као пријатељ. У својству официра Португалске легије он је учествовао у инвазији Велике Наполеонове армије на Руску империју.
Није, додуше, лично учествовао у биткама јер је био на дужности војног губернатора у Дисни (данас град у северној Белорусији). У зиму исте године заувек је напустио Русију заједно са малобројним остацима француских трупа.
Многи Французи нису прихватили револуцију 1789. године и борили су се у редовима страних армија за обнову монархије. Од свих емигрантских ројалистичких формација најспремнији за борбу је био корпус принца Луја-Жозефа де Бурбона од Кондеа.
Дуги низ година Кондеови војници су се борили раме уз раме са Аустријанцима, али је принц после пораза и повлачења Аустрије из рата 1797. године био принуђен да тражи новог покровитеља.
Тада је руски цар Павел Iпружио ројалистима руку помоћи и по договору са француским краљем у изгнанству Лујем XVIII примио је корпус на службу. Французи су добили нове униформе, као и бобене заставе и барјаке на којима су били комбиновани руски и француски хералдички симболи.
Кондеови ројалисти су у редовима руске армије учествовали у рату Друге антифранцуске коалиције и на бојном пољу су показали изузетну храброст и запањујућу издржљивост. Када је Русија изашла из сукоба 1800. године корпус је ушао у састав трупа Велике Британије. У знак захвалности за верну службу војници су добили на поклон сву опрему коју су користили, оружје и униформу, као и кочије и коње.
Потпуковник хановерске војске, барон Левин Август Готлиб Теофил фон Бенигсен ступио је у руску службу 1773. године. Истакао се у ратовима против Пољака, Турака и Персијанаца. Награђен је за храброст и добио је неколико ордена, златни мач са дијамантима, као и велика имања са кметовима.
У близини града Прејсиш-Ејлауа (данас Багратионовск у Калињинградској области у Русији) у Источној Пруској руска војска се 7. фебруара 1807. године под командом Бенигсена у равноправној бици ухватила у коштац са Наполеоновим трупама. На крају ниједна страна није изашла из битке као победник, али је Наполеон то доживео као потпуни неуспех, јер је на тај начин била пољуљана вера француских војника у свог непобедивог цара.
Бенигсен се против Француза борио и током Отаџбинског рата 1812. и Ослободилачког похода руске војске 1813-1814. Убрзо након завршетка борбених дејстава он је затражио оставку и вратио се у родни Хановер, где је и провео последње године свог живота.
Хаиме де Бурбон, војвода од Мадрида и Анжуја и претендент на шпански престо, врло ретко је посећивао Пиринејско полуострво. Разлог је био неуспех који је шпанска династија Бурбон доживела у борби за власт у земљи.
Војвода Хаиме је живео и студирао у разним европским земљама, а онда се 1896. године обрео у Русији где га је чекала блистава војна каријера. Догурао је до чина пуковника, био је на служби у царској гарди, учествовао је у интервенцији Алијансе осам земаља у Кини 1900. и у Руско-јапанском рату 1904-1905. године.
Шпански аристократа је на бојном пољу увек предводио битку и демонстрирао необуздану храброст. У једној од битака против јапанске војске генерал Александар Самсонов је покушао да склони војводу са опасног подручја, подсећајући га да је Шпанији он потребан жив. „Генерале, да сам кукавица не бих ни био достојан своје отаџбине!“, одговорио му је Хаиме де Бурбон.
Храбри војвода од Мадрида и Анжуја напустио је руску службу 1910. године, и никада није постао краљ. Током наредних двадесет година наставио је да лута Европом, повремено посећујући и Шпанију, све док се није упокојио у Паризу 1931. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
