Најбољи совјетски тенк у Другом светском рату (ФОТОГРАФИЈЕ)

„То је била одлична машина. Прави бисер, достигнуће техничке мисли“ – тако је тенкиста Константин Шипов окарактерисао совјетски средњи тенк Т-34. „Био је брз, поуздан, добро заштићен и наоружан, и имао је добре маневарске могућности. Због тога се сматрало да је то најбољи тенк Црвене армије у Другом светском рату“.

Т-34-76, рејон Северног Крима, октобар 1941.

Public Domain

С обзиром на релативно ниску цену и једноставан процес производње тенк Т-34 је током рата произведен у највећем броју примерака. У ратним и првим послератним годинама из совјетских, пољских и чехословачких фабрика изашло је преко 65.000 ових борбених машина (Т-34-76 и његове модификације Т-34-85).

Немци су били крајње непријатно изненађени када су први пут дошли у додир са „тридесет четворкама“ у лето 1941. Совјетски тенкови су имали оклопне заштитне плоче дебеле и по 45 милиметара и постављене под нагибом, тако да су представљале незгодан циљ за немачке средње тенкове и противтенковска оруђа. Пројектили су често правили рикошет после судара са оклопом тенка Т-34.

Склапање тенкова у Уралској фабрици тенкова бр. 183 у Нижњем Тагилу 1942.

Иван Шагин/Sputnik

„Наше најмоћније оружје у то време је био 3,7 cm Pak 35/36“, сећао се касније немачки тенковски ас Ото Кариус. „Уз мало среће могли смо погодити Т-34 у подножје куполе (место где је купола спојена са корпусом тенка) тако да се купола заглави. Уз више среће тенк би на тај начин био онеспособљен. Али то није било баш охрабрујуће! Једини спас смо видели у зенитним оруђима калибра 88 мм. Она су била ефикасна чак и против новог руског тенка. Због тога смо почели да поштујемо колеге из ПВО, којима смо се раније понекад подсмевали“.

Да би „тридесет четворка“ била сигурно уништена немачка техника је морала да јој приђе опасно близу, на свега 500 метара. А совјетски тенк је својим топом калибра 76,2 мм лако погађао непријатеља чак и са дистанце од 1-1,5 км.

Т-34 у пламену, 1941.

Bundesarchiv (CC-BY-SA 3.0)

Када у близини није било авијације и зенитних оруђа калибра 88 мм Немци су против тенка Т-34 често примењивали специјалну тактику. Средњи тенк Pz.IV се упуштао у окршај са совјетским тенком док је за то време неколико тенкова Panzer III (Pzkpfw. III) покушавало неприметно да приђе „тридесет четворци“ са крила, и да га погоди у бок паљбом са мале дистанце, користећи лош преглед терена који је пружао совјетски тенк.

Легендарно совјетско борбено возило покретао је снажан дизел мотор В-2, који је у поређењу са бензинским моторима немачких тенкова имао мању потрошњу горива, био је лакши за одржавање и имао је релативно добру заштиту од пожара. По неравном терену Т-34 је развијао брзину до 36 км/час, а на ауто-путу до 54 км/час.

Тенкови Т-34 модификација из 1942. у хали Уралмаша су опремљени најновијом војном опремом тог времена.

RIA Novosti archive (CC-BY-SA 3.0)

Овако је тенкиста Павел Захарченко описао високе маневарске способности совјетског тенка: „Упоредимо њега и ’Шермана’ (M4 Sherman). Често смо у кривинама затицали један или два остављена Шермана, јер тим тенковима је за скретање био потребан радијус од шеснаест метара. Само у том простору он може да се окрене и настави пут. А на Т-34 притиснем папучицу – он иде у једном правцу, секунд касније притиснем опет – он иде у другом правцу“.

„Тридесет четворка“ је имала и недостатке. Имала је лошу прегледност, правила је велику буку, четворостепени мењач јој је био изузетно незгодан, а филтери за пречишћавање ваздуха врло лоши. Поред тога, посади није било удобно у унутрашњости овог борбеног возила због закошеног дизајна оклопа.

Посада тенка добија борбени задатак, 1942.

Петар Бернштејн/Sputnik

На првим тенковима Т-34 командир је вршио и дужност нишанџије, што је такође смањивало ефикасност тенка. „Ако си командир тенка Т-34-76 онда ти сам пуцаш, сам командујеш преко радија, све радиш сам“, присећао се тенкиста Василиј Брјухов.

У пролеће 1942. године Т-34-76 је на бојном пољу имао достојне противнике. Вермахт је добио тенкове Pz.IV модификације „F“ и „G“,који су ефикасно уништавали оклоп совјетских тенкова на растојању од једног километра.

Купола Т-34 модел 1941. са новом локацијом уређаја за осматрање.

SA-kuva/Public Domain

Време је коначно прегазило Т-34-76 када су Немци увели у експлоатацију средњи тенк Pz.V„Пантер“ и тешки тенк Pz.VI „Тигар“. Моћне немачке „мачке“ су лако „бушиле“ совјетске тенкове са великих растојања, спречавајући их да приђу ближе.

После огромних губитака у оклопној техници која су совјетске трупе поднеле током Курске битке у лето 1943. године, у СССР-у се почело размишљати о модернизацији тенка Т-34. Тако су се почетком 1944. године у редовима Црвене армије појавили тенкови Т-34-85.

Совјетские тенкови Т-34-85. Одеска офанзивна операција, 1944.

Олга Ландер/Sputnik

Нови модел је имао петостепени мењач, а нова, пространа и чвршћа купола омогућила је да у тенку уместо четири буде пет чланова посаде, па командир више није морао да обавља дужност нишанџије. Међутим, најважнија је била опремљеност тенка топом калибра 85 мм (најпре Д-5, а касније ЗИС-С-53), који је совјетским тенкистима омогућио да се против најбољих немачких тенкова боре са дистанце веће од једног километра.

Т-34-85 је због куполе постао тежи, али задржао је карактеристичне предности свог претходника што се тиче покретљивости и маневарских могућности. То му је омогућило да се ефикасно супротстави тешким и тромим „Тигровима“ и „Пантерима“.

Совјетско-јапански рат.

Јевгениј Халдеј/TASS

Као главни тенк Црвене армије, Т-34-85 се успешно борио против нациста до пролећа 1945. године, након чега је послат на исток, да се бори против Јапанаца.

По завршетку Другог светског рата овај тенк је био у служби четрдесетак земаља. Коришћен је у већини војних сукоба у другој половини 20. века, где је био опасан противник чак и много модернијим борбеним машинама.

Арапи на стражи са Т-34/85, Јемен.

Central Press/Getty Images

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!