Нина Соколова – прва совјетска жена ронилац

„Млад и жустар радник, непрестано усавршава своја знања и искуство. Чврста и упорна у постизању својих циљева. Директна је и смела. Активно се интересује за морнарицу... Захтевна је, ужива ауторитет код другова у служби и код подређених“, тако је контраадмирал Фотије Крилов говорио о Нини Васиљевној Соколовој, првој жени рониоцу у Совјетском Савезу.

Успешан деби

Инжењер пуковник Нина Соколова

Своје прво професионално зарањање Соколова је извела 1938. године за време изградње луке у Сочију, где је као инжењер хидротехничар послата да води групу ронилаца.

Ронилачка професија се тада сматрала искључиво мушком. Предвиђено је било да Нина Васиљева све време проводи на обали. Али њој такав план није одговарао.

Соколова је тражила да јој се обезбеди ронилачко одело (опрема за роњење са шлемом) како би лично пратила ток радова под водом. Задатак није био лак: опрема је била тешка преко 80 килограма, а 26-годишња девојка није имала ни целих 50 кг.

И на крају, Соколова не само да је успела да успешно обави задатак, већ је и свим бићем заволела роњење.

Прва међу совјетским женама

Инжењер пуковник Нина Соколова

Трудољубива и усрдна у постизању свог циља Нина Васиљева се изборила да буде примљена на курс професионалних ронилаца. Да би то постигла морала је да стигне до самог врха – дозволу је дао сам Михаил Калињин, председник Президијума Врховног Совјета СССР-а.

За девојку је дизајнирано специјално ронилачко одело, али је и оно било прилично тешко. Док је 1939. године надгледала изградњу пристаништа у граду Поларном на обали Баренцовог мора, редовно је урањала у ледену воду.

За време тих радова Соколова умало није погинула. „Било је хладно. Требало је да са крме скочи у чамац. Била је у краткој бундици и ваљенкама, и омашила је, те пала у воду. Брзо су је извадили, а могла је да се смрзне. Тако је све почело. Дали су јој да попије алкохола“, сећала се Марина, ћерка Нине Васиљевне.

У опкољеном Лењинграду

На Ладошком језеру („Пут живота“)

Александар Бродски/Sputnik

Када су Немци у лето 1941. године ушли у СССР Нина Соколова је радила као инжењер хидротехничар у јединици за подводно-техничке радове спасилачке службе Балтичке флоте у Лењинграду. Непријатељ је 8. септембра опколио град.

Окружен са свих страна немачким и финским трупама, Лењинград је једино воденим путем преко Ладошког језера био повезан са копном. Овим „Путем живота“ је из града било евакуисано становништво, и у град су достављани храна и муниција.

Рад ронилаца у овим условима био је од огромног значаја. Они су поставили телефонски кабал по дну језера и спасли жито са потопљених баржи.

Допремање хране скелом (баржом) преко Ладошког језера

Борис Кудојаров/Sputnik

У пролеће 1942. Соколова је изнела идеју да се по дну Ладошког језера провуче цевовод како би се Лењинград снабдевао горивом. Измучени град је имао залихе за нешто више од три месеца.

Нико у свету дотад није имао искуства у изградњи сличних подводних цевовода, али је идеја Нине Васиљевне ипак одобрена у Кремљу.

Смео пројекат

Соколова је учествовала у истраживању дна и проналажењу оптималне трасе за полагање цеви. Чак су морали да дигну у ваздух потопљену баржу која је стајала на путу будућем гасоводу.

Инжењер пуковник Нина Соколова

Полагање цеви вршено је буквално испред носа непријатељу, под непрестаном артиљеријском ватром и бомбардовањем. Поред тога, ни време им није ишло на руку. Првог дана се на Ладошком језеру подигао олујни ветар и таласи су скинули и однели километар заварених цеви.

цевовод је пуштен у рад 16. јуна 1942. године, након 43 дана радова. Био је дугачак 29 километара, од чега је 21 километар био под водом на дубини од 35 метара.

Капацитет цевовода је износио око 350 тона горива дневно. Њиме је у Лењинград достављено преко 40.000 тона бензина.

У лето и јесен 1942. године Нина Васиљевна је учествовала у постављању високонапонског кабла за снабдевање опкољеног града електричном енергијом. Он је постао познат као „кабал живота“. Током радова је Васиљева рањена у ногу и раме.

Мирнодопски живот

Инжењер пуковник Нина Соколова

Соколова се као инжењер-потпуковник Ратне морнарице после рата бавила обнављањем оштећених мостова и лучке инфраструктуре у Лењинграду и Талину. Касније је била предавач.

Међу наградама Нине Васиљевне су два ордена Црвене звезде, Ордени Отаџбинског рата I и II степена, и медаље „За одбрану Лењинграда“ и „За војне заслуге“. Укупно је током живота провела под водом 644 сата или скоро 27 дана.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!