Василиј Стаљин, син Јосифа Стаљина и Надежде Алилујеве, растао је од друге до шесте године у дечијем дому. Био је то „кремаљски“ дом за децу партијских радника, али дадиље нису могле да замене праве родитеље.
Надежда Алилујева са сином Василијем
Николај Свишчов-Паола/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruЈосиф Стаљин и његова жена су се мало бринули о својој деци, а када је Надежда 1932. извршила самоубиство, Стаљин је сву своју пажњу посветио ћерци Светлани, док на Василија скоро да није ни обраћао пажњу.
Василиј Стаљин се тога присећао овако: „Пошто сам остао без мајке и нисам могао да одрастам под будним оком свог оца, у суштини сам растао и стасавао у кругу мушкараца (из обезбеђења) који се нису могли похвалити моралом и уздржањем. То је оставило трага на мој будући живот и на мој карактер. Рано сам почео да пушим и пијем.“
Василиј Стаљин је са 17 година уписао ваздухопловну школу, где није показао интересовање за учење, али се у пракси истакао као одличан пилот. Завршио је школу као поручник и затим одслужио неколико месеци као пилот ловачког авиона. Рат је дочекао на дужности пилота-инспектора летења. У децембру 1941. је добио звање мајора тако што је прескочио све чинове и из поручника је унапређен у мајора. После неколико месеци добио је чин пуковника, опет „преко реда“.
Од јула 1942. године Василиј је ратовао на фронтовима Великог отаџбинског рата и командовао пилотима. Генерал Сергеј Долгушин се сећао његовог учешћа у биткама: „Василиј Стаљин је марљиво командовао пуком, и уважавао мишљење нас, искуснијих пилота. [...] У току фебруара и марта 1943. оборили смо десетак непријатељских авиона. Од тога су три била уз Василијево учешће“.
На крају рата је ваздухопловна дивизија под командом Василија Стаљина учествовала у Берлинској офанзивној операцији. У књижици носиоца награде уз Орден Суворова II степена, који је додељен Василију 11. маја 1945, пише да је Василиј Стаљин „извео 26 борбених летова и лично оборио 2 непријатељска авиона“.
Василиј је 1943. рањен. Додуше, не у боју, него када је са групом пилота отишао у риболов помоћу динамита. Након неуспеле експлозије један од пилота је погинуо, а Василија је гелер ранио у пету па је шест месеци провео у Москви на лечењу. Када је сазнао за овај случај, Јосиф Стаљин је сменио Василија са места команданта пука и пребацио га на место инструктора летења. Али само на пола године.
Василиј Стаљин је у току рата добио 2 ордена Црвене заставе, Орден Суворова II степена и Орден Александра Невског, и имао је свега 25 година када је 1946. постао генерал-мајор авијације. Те чињенице се не могу порећи – син совјетског вође напредовао је у служби брже од било ког другог команданта. Затим је 1948. постао командант Ратног ваздухопловства Московског војног округа и почео да живи „на високој нози“. Становао је у хотелу „Совјетскаја“, у вишесобном апартману број 301, са стубовима и гипсаним украсима на зиду. Сада на вратима стоји спомен-плоча. И није случајно ресторан „Јар“, који се налази у истој згради, био главно место пијанки предреволуционарних богаташа.
Као начелник Ратног ваздухопловства Московског војног округа Василиј Стаљин је „наследио“ оно што је остало после рата – оштећене аеродроме и истрошене авионе, а задатак му је био да ваздухопловну одбрану престонице СССР-а подигне из рушевина. Како се присећао авио-техничар Виктор Шарков, под вођством Василија Стаљина „обука пилота је била непрекидна, а техничко особље је радило понекад и у две смене, тако да људи ноћима нису спавали [...] Летови нису били регулисани никаквим документима. Даноноћно је обављано редовно одржавање технике, а уз то су поправљани кварови и мењани су погонски делови и мотори“.
Василиј Јосифович се озбиљно бринуо о животу пилота са фронта и о њиховим породицама. Издејствовао је изградњу пилотског града у Тушину, водио је рачуна о образовању и пристојним платама за официре. Пилотски ас Сергеј Крамаренко је касније написао: „Он је убрзо после доласка на функцију посетио наш аеродром, а бившег команданта за две године нисмо видели ниједном!“ Према Крамаренковим речима, „пилоти су волели Василија Стаљина, јер иако је био син великог вође, он се поштено борио у Отаџбинском рату, прошао је кроз Стаљинград и стигао до Берлина, а то је много значило за сваког борца на фронту“.
Користећи свој положај начелника Ратног ваздухопловства Московског војног округа (ВВС МВО), Василиј Стаљин је постао познат и као покровитељ спорта. Формирао је „ваздухопловне“ екипе за фудбал, хокеј и кошарку.
Василиј Стаљин//Всеволод Бобров
Public domain„Под окриљем“ спортског клуба ВВС МВО и његовог покровитеља тренирале су легенде совјетског хокеја Анатолиј Тарасов и Всеволод Бобров, који су били у добрим личним односима са Василијем. Василиј се трудио да „својим“ спортистима обезбеди и пружи све најбоље, што му је касније приписано као кривица: „Основао је у Ваздухопловству Московског војног округа 8 сталних спортских тимова од око 300 људи, за чије издржавање је трошено више од 5 милиона рубаља годишње... Спортисти ВВС МВО су имали повлашћен положај, обезбеђене станове, официрске чинове и летачко-техничку униформу и опрему, а издвајана је и значајна сума за премије и задовољавање осталих хирова, чиме су били угрожени интереси осталог особља ВВС МВО“, наводи се у судском досијеу Василија Стаљина.
Болид „Сокол-650“
Archive photoПосле рата, у Саксонији је пронађено 18 аутомобила Auto Union Typ 650, направљених 1940. године за учешће у Великој награди Европе у ауто-тркама. За тај проналазак је везана прича у којој је учествовао и Стаљинов син. Он је одлучио да се посвети прављењу совјетских тркачких болида копирајући аутомобиле Auto Union уз помоћ њихових инжењера. Стручњаци из компаније Auto Union у граду Цвикау (Источна Немачка) ујединили су се са совјетским инжењерима у групу под кодним именом НТБА (Научнотехнички биро за производњу аутомобила) која је развила совјетски болид „Соко-650“.
У априлу 1952. два „Сокола-650“ су стигла у Москву, а Василиј Стаљин је желео да их одмах демонстрира на градском шампионату у аутомобилским тркама. Међутим, кружила је прича да су техничари Ратног ваздухопловства који су радили на сервисирању возила напунили резервоаре авионским горивом, а не високооктанским бензином, што је „упропастило“ моторе, систем за довод горива и паљење. Тако се наступ „сребрних стрела Василија Стаљина“ изјаловио. Аутомобили су враћени у Немачку, где су касније, 1957. године, коришћени као реквизити за снимање филмова.
Атлетска штафета за награду листа „Вечерња Москва“. У центру је Василиј Стаљин, десно је радио-репортер Вадим Сињавски.
Анатолиј Јегоров/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru„Здравствено стање лоше. Темпераментан и раздражљив, не уме да се контролише. У комуникацији са подређенима је груб, понекад превише верује подчињенима, чак и онда када нису спремни и способни да изврше наређење команданта. Ови лични недостаци умањују ауторитет Василија Стаљина као команданта и руководиоца“ – тако је вођиног сина 1947. године описао генерал-потпуковник Јевгениј Савицки у карактеристици Василија Стаљина.
За време рата је пук којим је командовао Василиј требало да се пребаци на другу локацију, а један инжењер до јутра није стигао да спакује сву опрему. Сазнавши за то, командант пука је наредио генерално постројавање „ради стрељања капетана Ширјајева“. Срећом, капетан је успео да побегне у шуму, а Василијев гнев је убрзо спласнуо, тако да је Ширјајев „помилован“.
Николај Јефимов, механичар авиона којим је летео Василиј Стаљин, присећао се да је овај „много пио, али се није опијао“. То је очигледан детаљ и слаже се са непрестаним Василијевим скандалима и импулсивним поступцима. У Москви се прочуло да је једне ноћи Василиј Стаљин дошао на Тушински аеродром у свом аутомобилу заједно са девојком, желећи да је „провоза“ ловачким авионом.
Петар Иванович Јегоров, професор и начелник Здравствено-санаторијумске управе Кремља, поднео је 9. децембра 1950. године овакав рапорт Стаљину: „Василиј Јосифович пати од менталне исцрпљености, хроничног гастроентеритиса и анемије. Узрок ове болести је неумерена конзумација алкохола. 16. новембра [...] Василиј Јосифович је изненада добио напад епилепсије...“
Василиј Стаљин са супругом Јекатерином Тимошенко на церемонији последњег опраштања од Јосифа Стаљина.
SputnikВасилијеви проблеми су почели још за живота његовог оца, и штавише, уз очево непосредно учешће. После параде Ваздухопловства Московског војног округа, 27. јула 1952. године на Тушинском аеродрому којим је командовао, Василиј је у присуству Јосифа Стаљина јавно опсовао Павла Жигарева, главног команданта Ратног ваздухопловства СССР-а и свог непосредног претпостављеног. Причало се да је тада био пијан.
Отац је подсетио сина да су се у мају исте године, после ваздухопловне параде у Москви, два најновија Ил-28 срушила при покушају слетања, и сменио га је са позиције начелника Ваздухопловства Московског војног округа.
После Стаљинове смрти министар одбране СССР-а Николај Булгањин, кога је Василиј Стаљин раније више пута опсовао и вређао, поставио је сину великог вође ултиматум по коме је овај морао да напусти Москву и прихвати дужност команданта једног војног округа. Василиј се разгневио јер то није била позиција његовог „калбира“. Тада је најпре пребачен у резерву и одузето му је право ношења војне униформе, а месец дана касније је ухапшен и послат у Владимирску централу.
Василиј Стаљин је оптужен за корупцију и клеветничке изјаве против државног врха. Власт је одлучила да подсети вођиног сина ко је сада главни, тако да је на крају осуђен на 8 година затвора.
Споменик Василију Стаљину на Арском гробљу у Казању.
Игор АлексејевУ Владимирском затвору млађи Стаљин је евидентиран под именом „Василиј Павлович Васиљев“. Радио је као механичар и стругар у затворској радионици. Нису му дате никакве специјалне олакшице. Здравље му је у затвору упропашћено. „Затворску казну издржава шест година и осам месеци. У овом периоду је затворска администрација окарактерисала његово понашање као позитивно. Тренутно болује од низа тешких болести (болести срца, желуца, крвних судова ногу и др.)“ – тако је гласила његова карактеристика из 1960. године.
На Хрушчовљев захтев Василиј је пуштен из затвора у јануару 1960. Додељена му је пензија и стан у Москви, али је врло брзо доживео саобраћајну несрећу са дипломатским возилом. Убрзо затим је из непознатог разлога отишао у посету Кинеској амбасади, а за време Никите Хрушчова СССР и Кина су били у веома сложеним односима. Због тога је поново осуђен и враћен у затвор.
По истеку казне Василиј Стаљин излази из затвора 28. априла 1961. године, али му више није дозвољено да живи у Москви. Од понуђених места становања он бира Казањ. Тек почетком 1962. добија пасош са презименом „Џугашвили“. У Казању је живео мање од годину дана. Умро је 19. марта 1962. године.
Околности Василијеве смрти нису познате. Лекари су као узрок навели „злоупотребу алкохола“. Наводно је са гостима из Грузије попио цело буре вина. Много година касније (1998) трећа Василијева супруга је тврдила да није била извршена аутопсија и да сумња у званичну верзију смрти (пијанство). Василиј Стаљин је сахрањен без почасти на гробљу у Казању. Тек 2002. године његови посмртни остаци пренети су и поново сахрањени у Москви.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
