8 мало познатих чињеница о Нирнбершком процесу

У судници број 600 Палате правде у немачком граду Нирнбергу поред злочинаца и бранилаца седели су судије и тужиоци из четири земље победнице – СССР-а, Француске, Велике Британије и САД. За скоро годину дана рада Трибунала око њега су се одвијали разноразни догађаји, од којих су неки добро познати, а неки су остали иза кулиса и у јавности се далеко ређе помињу.

1. Седиште Међународног војног трибунала налазило се у Берлину, а не у Нирнбергу

Бивша зграда суда у Берлину, Клејст парк, раније резиденција Савезничког контролног савета 1953.

Ullstein bild/Getty Images

Совјетско руководство је инсистирало да суђење буде одржано у Берлину, где су земље победнице успоставиле Савезнички контролни савет, орган врховне власти победника на територији окупиране Немачке.

Међутим, западни савезници су инсистирали на Нирнбергу, који се налазио у америчкој зони окупације. Ту је сачувана и велика судница (Палата правде), која је подземним пролазом била повезана са затвором, што Берлин није имао. Поред тога, сматрало се да је ово место симболично јер су се ту одржавали сви конгреси Националсоцијалистичке партије Немачке од 1927. године.

Међутим, ипак је Берлин постао седиште Међународног војног трибунала и у њему је почетком октобра 1945. године одржано неколико седница у згради Контролног већа. Сам процес суђења почео је 20. новембра 1945. године у Палати правде у Нирнбергу.

2. Седморица осуђеника су избегли казну

Хитлер окружен фелдмаршалом Кајтелом, рајхсмаршалом Херманом Герингом и Мартином Борманом. Фотограф непознат.

Universal History Archive/Getty Images

Оптужнице су подигнуте против 24 највећа нацистичка злочинца. На смрту казну је осуђено 12 оптужених, мада су двојица успела да је избегну.

Херман Геринг, врховни вођа јуришних одреда (СА), генерал СС дивизије, министар немачког ратног ваздухопловства и Хитлеров наследник, осуђен је на смрт вешањем али је пре егзекуције извршио самоубиство, прогутавши капсулу калијум цијанида.

Мартин Борман, шеф партијске канцеларије НСДАП и фиреров лични секретар, осуђен је у одсуству на смртну казну вешањем. Он није прусуствовао суђењу и место његовог боравка није било познато.

Роберт Леј, председник немачког радничког фронта, обесио се у својој затворској ћелији још пре суђења, 25. октобра 1945. године, неколико дана након подизања оптужнице.

Густав Круп фон Болен, шеф концерна „Фридрих Круп“ који је активно финансирао немачки покрет, проглашен је неизлечиво болесним. Судски процес против њега је обустављен до почетка суђења на припремном рочишту 15. новембра 1945. године.

Тројица оптужених – вицеканцелар Франц фон Папен, шеф Одељења за радио-емитовање Министарства народног образовања и пропаганде Ханс Фриче и министар економије нацистичке Немачке Хјалмар Шахт су ослобођени оптужби.

3. У судници су присутни носили наочаре за сунце

Рудолф Хес, десно, држи главу од болова у стомаку током суђења ратним злочинцима у Нирнбергу, 30.септембра 1946. Напустио је судницу након објављивања пресуде. Херман Геринг седи лево.

AP

На фотографијама и архивским видео-снимцима суђења види се да присутни носе наочаре за сунце. Разлог је било осветљење у сали. Овако је то у својој књизи „На крају крајева. Нирнбершки дневници“ описао Борис Пољевој, специјални дописник листа „Правда“ са међународног трибунала: „Бледо, равномерно, некако равнодушно и депресивно осветљење, у коме све унаоколо поприма зеленкасту, смртоносну нијансу.“ На све прозоре су биле навучене тамне завесе. Према речима Пољевоја, управник затвора, амерички пуковник Бертон Андрус, „једном приликом се нашалио са новинарима: 'Побринућу се да нико од њих више не види Сунце'“.

Од вештачког осветљења многе су болеле очи, па су присутни, као и оптужени, понекад носили тамне заштитне наочаре.

4. У току суђења постојало је посебно правило затворених седница

Новинари журе да обавесте о пресудама донесеним на крају „највећег суђења у историји“, Палата правде, Нирнберг.

Keystone/Getty Images

Затвореним седницама нису могли да присуствују новинари, као ни публика. Да би се сазнало шта се дешава у судници уведено је следеће правило о коме пише Борис Пољевој: „Ако се током суђења наслућује нешто занимљиво, у свим просторијама Палате правде пусти се један звучни сигнал; ако се одиграва нешто што заслужује посебну пажњу, чује се двоструки сигнал, а ако је нешто сензационално, онда је сигнал троструки."

По речима Пољевоја, сигнали су личили на неподношљиво урлање, долазили су однекуд испод плафона и понављали се много пута.

5. У САД је штампа објавила да је совјетски тужилац пуцао у Геринга

Херман Геринг за време унакрсног испитивања, Међународни трибунал у Нирнбергу, Палата правде, судница бр. 600, 1946.

The National Archives and Records Administration

Амерички војни лист „Stars and Stripes“ („Звезде и пруге“) објавио је 10. априла 1946. године белешку у којој се наводи како се совјетски тужилац Роман Руденко толико разљутио на Геринга током саслушања да је извадио службено оружје и пуцао у бившег рајхсмаршала.

Главни совјетски тужилац Роман Руденко

TASS

Међутим, касније су новине демантовале ту изјаву: „Вест да је главни совјетски тужилац на суђењу у наступу гнева пуцао у Геринга није потврђена. Према саопштењу дописника из Нирнберга, Геринг је жив, здрав и спреман да одговара тужиоцу. Саопштење да је трагично погинуо објашњава се чињеницом да су у редакцији погрешно протумачили фразу дописника која је гласила да је генерал Руденко морално стрељао Геринга.

6. Герингово саслушање помогло је Борису Пољевоју да напише чувену „Повест о правом човеку“

Ратни дописници листа „Правда“ на Нирнбершком процесу (слева надесно): Борис Пољевој, Всеволод Вишњевски и Виктор Тјомин.

МАММ/МДФ

Причу о војном пилоту Алексеју Марсејеву, за коју је писац добио Стаљинову награду, Пољевој је почео да пише у Нирнбергу. Инспирисао га је Герингов одговор на питање да ли почетак рата против СССР-а доживљава као највећи злочин који је Немачку довео до катастрофе. Геринг је тада рекао:

„То није злочин, то је грешка. <...> Наша обавештајна служба је добро радила, и знали смо отприлике број војника Црвене армије, број тенкова, авијације, знали смо и моћ руских војних фабрика. <...> Али ми нисмо познавали Русе. Човек са Истока је увек био мистерија за Запад.”

7. „Последња жена у Геринговом загрљају“ била је совјетски преводилац

Public domain

Једном приликом током суђења је 24-годишња Татјана Ступњикова, совјетски преводилац, журила на своје радно место у судници. Трчала је ходником, али се изненада оклизнула и умало није пала. Неко ју је тада у последњи час придржао.

„Када дођох себи и подигох поглед да видим свога спасиоца, испред мене је стајао Херман Геринг са осмехом на лицу. Стигао је да ми шапне на ухо: ’Vorsicht, mein Kind!’ (Пажљиво, дете моје!)“, написала је Ступњикова у мемоарима.

Када је Татјана ушла у салу пришао јој је француски дописник и на немачком рекао: „Ви сте последња жена у Геринговом загрљају.“

8. Фелдмаршал Вермахта је био сведок оптужбе коју је изнео СССР

Фридрих Паулус у Нирнбергу.

Јевгениј Халдеј/Global Look Press

У јесен 1946. судски процес је изгубио на интензитету. Почеле су да се шире изјаве одбране и самих оптужених да је напад нацистичке Немачке на СССР био превентивна мера. Совјетска делегација је морала хитно да пружи убедљиве аргументе о томе да је напад Трећег Рајха био унапред планиран.

Такав „адут“ изненада је постао Фридрих Паулус, заробљен 31. јануара код Стаљинграда. Совјетско руководство је тајно доставило Паулуса у Палату правде ради сведочења. На саслушању у Нирнбергу бивши немачки маршал је изјавио да су „све припреме за напад на СССР који је изведен 22. јуна вршене још у јесен 1940. године“.

Више о улози Фридриха Паулуса на Нирнбершком суђењу и о томе како је бивши фелдмаршал Вермахта живео у СССР-у после рата читајте у нашем материјалу.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!