Поход руске армије 1813-1814. кроз Европу био је природни продужетак Отаџбинског рата 1812. године, у којем је Наполеонова „Велика армија“ потпуно уништена у бескрајним руским пространствима.
Адолф Нортен
„Напустили смо Русију и сада идемо кроз стране земље, не како бисмо их освојили, него како бисмо их спасли... До данас смо се борили за мир наше Отаџбине, а сада се боримо за мир читаве Европе“ – овако је официр Василиј Норов описао почетак похода руске војске кроз европске земље у јануару 1813. године.
У то време су од некадашње Наполеонове „Велике армије“, која је у јуну 1812. године продрла на територију Руске Империје, остали само бедни остаци. Препустивши их вољи судбине, император се повукао у Париз да окупи нове снаге.
Bogdan Willewalde
Руси су били одлучни да искористе тежак Бонапартин положај и окончају његову доминацију у Европи. „Рајна, Алпи, Пиринеји – ово су природне границе Француске, све остало не треба да улази у Наполеонову империју нити да буде под њеним непосредним утицајем“ – тврдио је државни секретар цара Александра I и будући министар спољних послова империје Карл Неселрод.
Алаксандар I је пре свега намеравао да на своју страну привуче формалне савезнике Француске – Пруску и Аустрију. Ове земље, поражене у Наполеоновим пређашњим ратним кампањама, биле су принуђене да се држе његовог политичког курса и чак шаљу војску у поход на Русију.
Павел Демидов
У граду Калишу су 28. фебруара Руска Империја и Пруска склопиле војни савез, а већ 4. марта њихова војска је заједнички истерала француски гарнизон из Берлина. „Како много срдачних руковања и загрљаја, како много суза најискреније радости, како много узвика: Хвала Богу, опет смо слободни!“ – објавио је тада један немачки часопис.
Војна кампања савезника била је веома успешна. Они су практично без отпора напредовали кроз немачке земље. Осим тога, још у јануару руска армија је потпуно окупирала Велико варшавско војводство, које је Наполеон основао 1807. године на територији одузетој од Пруске и Аустрије.
Richard Knötel
Ситуација се променила када се у борбена дејства вратио француски император, успевши ипак да окупи нову војску. У мају 1813. године у биткама код Лицена и Бауцена он је поразио савезнике.
Након тога стране су се договориле о примирју које је трајало неколико месеци. Борбена дејства су привремено обустављена, а у Прагу су чак уз посредовање Аустријанаца почели мировни преговори.
Rijksmuseum
Савезници су тражили од Наполеона да Италију и Холандију ослободи од војног и политичког присуства Француске, да распусти Рајнски савез немачких држава, завистан од Француске, да прихвати ликвидацију Варшавског војводства и да на шпански престо врати династију Бурбона.
Император је сматрао да су захтеви претерани. Поново је букнуо рат, а овог пута се са Русијом и Пруском против Француза борила и Аустријска империја.
Летње-јесења кампања 1813. године донела је промењиве успехе сукобљеним странама. Наполеон је потукао савезничке снаге код Дрездена, али оне су успеле да поразе корпус генерала Вандама код Кулма, а код Деневица нанесу велике губитке снагама маршала Неја који је ишао на Берлин.
Александр Коцебу
Одлучујућа битка кампање, као и читаве шесте француске коалиције, била је „Битка народа“ код Лајпцига 16-19. октобра. У њој је учествовало око пола милиона војника: с једне стране Французи и њихови италијански и немачки савезници, а с друге Руси, Пруси, Аустријанци и Швеђани, који су им се придружили намеравајући да од Данаца, наклоњених Наполеону, преотму Норвешку.
Владимир Мошков
„Ужасна паљба! Ђулад и гранате сипају као град. У неким тренуцима све подсећа на Бородино“, записао је Константин Баћушков, ађутант генерала Николаја Рајевског.
„Доживео сам страшне тренутке, посебно када ме је генерал слао са наређењима на разне стране, час до Пруса, час до Аустријанаца, а ја сам потпуно сам ишао преко гомила убијених и умирућих... Ништа страшније од овог бојног поља у животу нисам видео и дуго нећу видети“.
На самом врхунцу битке војни контингенти краљевства Саксоније и Виртемберга прешли су на страну антифранцуске коалиције. Овај потез је био један од главних узрока Наполеоновог пораза, који је на крају изгубио 80 хиљада војника. Процењује се да су савезници изгубили 54 хиљаде војника.
После Лајпцига Неполеон је био принуђен да се повуче на територију Француске. Под нападима коалиције, којој се осим Саксоније и Виртемберга придружила још и Баварска, пао је Рајнски савез. У децембру руска војска је ослободила Холандију.
У јануару борбе су се водиле на француској земљи. У бици код Бријена 29. јануара Бонапарту замало нису убили козаци. Император је морао да се одбрани сабљом.
Јавно власништво
Наполеон је свом снагом покушавао да пробуди „пламен народне борбе“. „Убијајте све до последњег војника армије коалиције и обећавам вам срећну владавину“ – наводи се у његовом тајном налогу становницима окупираних области.
Није, међутим, успео да подстакне француске грађане да се боре. Савезници су се трудили да не дозволе насиље према локалном становништву и на сваки начин су истицали да се не боре против народа, него искључиво против Наполеона.
Horace Vernet
Император је и даље успевао да непријатељу нанесе тешке ударце – у фебруару су снаге коалиције поражене код Вошана и код Монтреа. Међутим, у то време савезници су већ били знатно надмоћнији по броју људи и наоружању.
10. марта изведен је јуриш на Париз. Кључну улогу у освајању француске престонице одиграла је руска војска, која је у бици изгубила преко шест хиљада војника. Наредног дана у град је свечано ушао цар Александар I.
Aleksey Kivshenko
Наполеон који је са својом малом армијом био удаљен неколико стотина километара, није стигао у помоћ гарнизону. Сазнавши за пораз, 6. априла 1814. године се одрекао престола.
Франсуа Бушо
Епоха француске доминације у Европи је завршена. Русија, Аустрија и Пруска су склопиле Свету алијансу и обавезале се да заједнички одржавају мир и равнотежу снага на континенту, спречавају револуције, рушење владајућих династија и промене државних граница.
Мада је нови међународни поредак опстао само неколико деценија, био је то прави дар за Европљане измучене непрекидним ратовима.