Русија је била активна учесница Наполеонових ратова – како у савезу са Француском, тако и у коалицији против ње. А управо је катастрофални Наполеонов пораз у Русији 1812. године био почетак краја ове јединствене политичке каријере.
Историчари су у филму већ пронашли бројне „уметничке слободе“, на шта је Ридли Скот, жива легенда кинематографије, критичарима поручио да се „баве сопственим животом“ (get a life). Наравно, сваки историјски филм има право на извесну маштовитост, а Скотови филмови нису изузетак. Али занимљиво је да руски аспект приче није много претрпео због фантазије филмаџија.
У филму Александар I изгледа као енергичан плавушан (улогу тумачи 24-годишњи Француз Едуар Филипона), који је одушевљен Наполеоновим генијем и као војсковођа жели да имитира његову тактику. Руски цар се прикључује коалицији против Наполеона под утицајем зрелијег и искуснијег аустријског цара Франца II, али осим политичких аргумената, младим владарем очигледно руководи жеља да на бојном пољу савлада непобедивог Француза. Резултат је свима познат. У бици три цара код Аустерлица 1805. године победу је славио Наполеон. Изузетан опис ове битке дао је Лав Толстој у роману „Рат и мир“.
У стварности разлика у годинама међу противницима није била тако велика. Александар је био млађи од Наполеона, али само 8 година. У време битке код Аустерлица имао је 27 година. Другим речима, био је млад, али не више дечак, коса му је већ почела да опада (барем је тако приказан на слици Николаја Госа, која приказује Тилзитски сусрет 1807. године, где се код њега већ виде залисци). Тачно је да је Александар I страшно завидео Наполеону на његовој ратничкој слави, али у томе није био усамљен. И тачно је да је руски цар пре пораза код Аустерлица био врло самоуверен, али већ тада тешко да бисмо могли за њега да кажемо да је био наиван.
Једна од најимпресивнијих епизода филма је реконструкција чувене битке код Аустерлица. То је једна од највећих Наполеонових победа – захваљујући лукавству, одлучности и добро уиграној „војној машинерији“ успео је да савлада бројчано надмоћног непријатеља. Његова армија је бројила 73,5 хиљада војника који су се сукобили са 85 хиљада припадника руско-аустријске савезничке војске.
Наполеонова тактика је у филму сасвим добро приказана. Он је армију поделио на две групе и једну оставио на видном месту, како би савезници помислили да их чека лака победа и кренули у напад. Када су загризли мамац, замка се активирала: у акцију ступа друга група француских снага, која непријатеља тера на повлачење преко леда који пуца под ногама. Истина, како кажу историчари, Наполеон је вероватно веома преувеличао губитке које је нанео руско-аустријској армији. Претпоставља се да је под ледом страдало до хиљаду војника, а не 20 хиљада, како је он тврдио.
После Аустерлица Русија и Француска су неко време биле савезнице, али касније је Александар I изабрао страну Енглеске, најљућег Наполеоновог непријатеља. Бонапарта тако 1812. године креће у поход на Русију.
Он чак стиже до Москве – другог града по значају у земљи после престонице Петербурга. Али Москва није освојена, него просто остављена. Хоакин Феникс у улози Наполеона разиграва коња по празном Црвеном тргу и види око себе призор напуштености. Увређен је: „Руси не умеју достојанствено да губе“. А ускоро почиње и страшан пожар. Наполеон је ужаснут када сазнаје да су Руси сами подметнули ватру како би окупатора натерали да се повуче.
Управо је тако и било. Данас историчари практично не сумњају да су пожари подметнути по директном наређењу московског губернатора Фјодора Ростопчина, који је такође наредио да се из Москве одвезу све водене пумпе. Осим уништавања намирница и места за смештај француске армије московски пожар је имао још једну последицу: изазвао је снажно буђење патриотских осећања. Рат је постао Отаџбински (како се по традицији и данас назива у руској историографији). Другим речима, против Наполеона се није борила само редовна војска, него и добровољци, и партизани – читав народ.
Заправо, у филму се Москва не може ни видети. Она је нацртана помоћу компјутерске графике, при чему се очигледно није тежило веродостојности. Само понекад у задњем плану промакне нека архитектонска знаменитост: звоник Ивана Великог или купола Успенске цркве. Првобитно је Ридли Скот чак хтео да сними Кремљ у Вестминстерској цркви у Лондону (која је подигнута у неовизантијском стилу на преласку из XIX у XX век), али за то није добио дозволу.
После приказивања филма у биоскопима Ридли Скот је обећао да ће на видео-сервису Apple TV+ објавити проширену редитељску верзију филма дугу 4,5 сата. Засад су многе епизоде из Наполеонове биографије у филму присутне само узгред. То се односи и на његов неславан покушај да освоји Русију, након чега је Бонапарту коначно напустила срећа. У биоскопској верзији филма ова војна кампања траје само 10 минута.
За тако кратко време аутори не успевају јасно да објасне зашто је генијални војсковођа претрпео пораз. Каже се да је кампања предуго трајала, да су почеле хладноће, да војнике изнурују глад и болести, да се појачало дезертерство. Руси не улазе у директан сукоб, него Французе исцрпљују неочекиваним козачким нападима.
Наравно, списак разлога на томе се на завршава. Пре свега, Наполеон је поновио Александрову грешку пре Аустерлица: потценио је непријатеља. Између осталог, тешко да је могао да претпоставио да ће рат задобити општенародни карактер и да ће руски војсковођа Михаил Кутузов показати таленат (између осталог, послушавши план кампање против Наполеона који је 1810. године изнео Михаил Барклај де Толи). Кутузова, узгред, у филму уопште нема, а чувена Бородинска битка траје само 3 минута.
Љубавна линија између Наполеона и Жозефине (њен лик тумачи Ванеса Кирби) једна је од основних у филму и многе Наполеонове политичке одлуке директно се објашњавају догађајима из његовог личног живота.
Тако, на пример, према филму, Бонапарта бежи из првог прогонства на острву Елба и покушава да се врати на трон након што у новинама прочита вест да је у дворац код Жозефине свратио Александар I. Наполеон је, природно, бесан: не само што му је тај „дечак“ одузео власт (управо после пораза у Русији морао је да се одрекне престола), него сад претендује и на његову жену. Бонапарта одлучује да поврати и власт и Жозефину.
После пада Наполеона историја каже да су се Жозефина и Александар заиста редовно сретали. Чак постоји слика Хектора Вижеа „Царица Жозефина у Малмезону дочекује цара Александра и представља му своју децу“. Осим тога, она је ове сусрете платила главом. Жозефина је, наиме, умрла од упале плућа – а пет дана раније изашла је да се прошета са руским царем по хладној вечери после бала.
Заиста постоје нагађања о томе да су њих двоје били у некој тајној вези. На пример, Мајкл Броерс, аутор неколико књига о Наполеону и консултант филма, уверен је да није Александар желео да заведе Жозефину, него она руског цара, како би поправила свој положај. Али за то не постоје никакви докази, као што не постоји ни директна веза између шетње Жозефине са Александром I и Наполеоновог бекства са Елбе.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
