Ко је спалио Москву 1812. године?

Christian Johann Oldendorp
Руси су сматрали да је град уништила Наполеонова војска, а Французи да га је спалило локално становништво. Ко је био стварни кривац те трагедије?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„То је било огњено море, изгледало је као да су небо и облаци у пламену, вртлози пламена су били као планине, као огромни морски таласи су се нагло подизали увис према усијаном небу и затим поново падали у огњени океан. О! Био је то највеличанственији и најјезивији призор који је човечанство икада видело“ – тако је Наполеон Бонапарта описао грандиозни пожар који је захватио Москву 14. септембра 1812. године, истога дана када је „Велика армија“ заузела стару престоницу Русије.

Пламен је уништио 6.000 од укупно 9.000 објеката, скоро половину цркава у граду, универзитет са јединственим архивима и виле са збиркама уметничких дела непроцењиве вредности. Поред тога, у пожару је живот изгубило преко 2.000 тешко рањених војника руске армије који нису могли бити евакуисани па су по ондашњем обичају остављени непријатељу да се брине о њима.

Ватрена стихија је беснела пет дана и ноћи, а на појединим местима су жаришта тињала све до коначног одласка Француза из града крајем октобра. Обе стране су одмах оптужиле једна другу за овај варварски чин. Ко је заправо био кривац?

Неотесани Руси?

Пожар у Москви 15-18. септембра 1812, након што је Наполеон заузео град.

„У граду стално избијају пожари и сада је већ јасно да њихов узрок није случајност“, написао је официр „Велике армије“ Цезар Ложије: „Испоставља се да су потпаљивачи дејствовали по наређењу Ростопчина и начелника полиције Ивашкина. Већина ухапшених су полицијски агенти преобучени у козаке, робијаше, чиновнике и богословце... Ухваћени се стрељају на лицу места“.

Французи су генерал-губернатора Москве Фјодора Ростопчина прогласили за главног кривца трагедије. Филип Пол де Сегир, који је био у Наполеоновој свити, написао је да је управо по Ростопчиновом наређењу било припремљено мноштво ракета и других запаљивих супстанци: „Требало је да се Москва претвори у огромну паклену машину чија ће изненадна експлозија усред ноћи прогутати императора и његову армију“.

И заиста, градоначелник је у више наврата импулсивно тврдио да би радије уништио Москву него што би је препустио непријатељу. Још у августу, у писму кнезу Петру Багратиону, он је написао да ће народ, уколико непријатељ дође, „претворити град у пепео, а Наполеон ће уместо плена добити место на коме је био главни град (примедба Russia Beyond – мисли се на стару престоницу, јер је у то време Санкт Петербург био главни град империје). Није лоше да и он зна ово, да не рачуна на милионе и амбаре са житом, јер ће затећи угљевље и пепео“.

Ростопчин је демонстративно спалио своје подмосковско имање Вороново и у последњем тренутку је наредио да се спале складишта намирница „по могућству тако да непријатељ то види“ (та жаришта су Французи углавном брзо гасили). Па ипак, генерал-губернатор се није могао одважити да уништи цео град без непосредне наредбе врховног команданта руске армије Михаила Кутузова или императора Александра I. Нема, међутим, никаквих докумената који би садржали сличне наредбе, као што нема ни одговарајућих рапорта од стране извршилаца.

Московска полиција није имала ни времена ни могућности да се бави било каквим диверзијама. Одмах после саветовања у селу Фили 13. септембра, на коме је команда донела одлуку да се напусти Москва, Кутузов је замолио Ростопчина да му „пошаље по овом ађутанту Монтресору што више полицијских официра који би могли да спроведу армију различитим путевима до пута који води у Рјазањ“, тј. да војску којој су Французи буквално били за петама изведе из града на југоисток.

И најзад, Ростопчин је добро знао да су у граду остале хиљаде рањених руских војника које би у случају општег пожара чекала сигурна смрт. Тако је на крају и било.

Презрени Французи?

Пожар у Москви 1812. Пијани француски војници.

Руси су, са своје стране, за московску катастрофу оптужили Французе. Већ у октобарским извештајима руских власти за Французе се каже да су „презрене паликуће“, а подметање пожара је окарактерисано као подухват „умно поремећених људи“.

Када је руска армија 1814. године ушла у француску престоницу, дипломата Семјон Воронцов је рекао: „Нас третирају као варваре, а Французи из непознатог разлога важе за најобразованији народ. Они су спалили Москву а ми смо сачували Париз“.

У једном од писама упућених Воронцову Ростопчин је написао да је Наполеон „спалио град како би имао повода да га опљачка“. „Бонапарта је, да би на другога свалио своју гнусобу, доделио мени титулу подметача пожара, и многи му верују“, истакао је он у другом писму.

Француски император није имао никаквог разлога да спали град у коме се сместила његова многобројна војска. Штавише, он је сам учествовао у гашењу пожара и умало није изгубио живот у пламену.

Трагедију је могло изазвати необуздано пљачкање коме су се одали војници „Велике армије“. Како тврди један од Француза који су дошли у Москву, они су се „одали пљачки и свакојаком насиљу. Многи од њих су животом платили своју грамзивост: преко 6.000 војника се угушило у диму по кућама које је захватао пожар када су они упадали да их пљачкају“.

Чак је и већ поменути Сегир за несрећу оптуживао своје сународнике пре него што су Французи почели да хватају и стрељају „мушкарце са зверским лицима и у прњама“ наоружане бакљама: „Већини се чинило да су узроци пожара пијанство и разузданост наших војника, а да је јак ветар само проширио пожар. Ми смо сами једни друге посматрали са некаквим гађењем. Плашио нас је вапај ужаса који се мора проширити целом Европом. Ми смо прилазили једни другима бојећи се да подигнемо поглед, потиштени због ове страшне катастрофе: она је бацала сенку на нашу славу, била је опасна по наш опстанак у садашњости и будућности. Од сада смо армија злочинаца које ће осудити небо и цео цивилизовани свет“.

Заједничка кривица

Сведочанства савременика су пуна контрадикторних саопштења о кривици једне или друге стране. Није било могуће доћи до консензуса, тако да је спор историчара трајао два столећа.

Па ипак, у последње време су истраживачи наклоњени хипотези да је истина негде између и да су за разоран пожар у Москви 1812. године криве обе стране.

Ростопчин је свакако у неком смислу одговоран за катастрофу јер су по његовом наређењу запаљена складишта и, што је још важније, град су напустиле све ватрогасне јединице. „Ноћни пожар није могао бити заустављен јер нисмо имали при руци никаква противпожарна средства и нисмо знали где да нађемо ватрогасне пумпе“, написао је генерал Арман де Коленкур.

Бакљи су се лаћали како патриотски настројени становници Москве, тако и непријатељски војници који су се у општем хаосу дали у пљачкање, или људи који су желели да изравнају неке старе рачуне. Свој „допринос“ су могле пружити и преобучене уходе из редова руске армије које су се ушуњале у град, али су се оне почеле појављивати тек када је пожар угашен.

Важан узрок појаве многих жаришта била су дејства војника „Велике армије“ који су се услед општег пада дисциплине упустили у тотално пљачкање града, уопште не марећи за противпожарну безбедност, а понекад и намерно потпаљујући куће и радње. Јак ветар је лако ширио пламен по граду који је напустила већина становника и у коме није било јединствене власти, тако да је пожар веома брзо попримио разорну моћ.

Москва је у Отаџбинском рату 1812. године страдала више од свих других градова Руске империје. Прошле су две деценије пре него што је град у потпуности обновљен. Данас је тешко одредити главног кривца ове трагедије, али се са сигурношћу може тврдити да она није била потребна ни Русима ни Французима.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“