5 чињеница о императору који је победио Наполеона

1. Био је први Александар у династији Романових

Александар је био први син Павла Петровича и Марије Фјодоровне. Катарина Велика му је била баба. Она му је и дала име по великом војсковођи Александру Македонском и руском кнезу Александру Невском. Оно није било типично за Романове. Пре тога се тако звао само царевић Александар Петрович (1691-1692), син Петра Великог који је живео само 7 месеци.

Александар I као дете.

Приватна колекција

Чим се мали Александар родио баба га је одмах узела од мајке, тако да је он детињство провео у Царском Селу, резиденцији Катарине Велике. Пореклом је Александар био скоро чистокрвни Немац, а васпитавао га је швајцарски генерал Фредерик Лагарп. Александар је стекао изванредно образовање. Течно је говорио француски, немачки и енглески, познавао је историју, географију и математику. По мишљењу историчара, Катарина је планирала да престо повери вољеном унуку, а не сину Павлу Петровичу за кога је сматрала да није кадар да управља Русијом.

2. Знао је за заверу против оца

Портрет Александра I 1802-1803, Боровиковски В. Л.

Руски музеј

Иницијатор завере против императора Павла I био је гроф Петар Пален, петербуршки војни губернатор и императоров најближи сарадник. У последњим месецима живота Павел је био у конфликту са целом породицом, што је Пален искористио.

Гроф је царевићу Александру показао тајни документ који је Павле потписао и којим је дао сагласност да се у тврђави утамниче царевићи Александар и Константин заједно са њиховом мајком, императорком Маријом Фјодоровном.

Већина историчара сматра да се Александар није изјаснио против завере, јер га је Пален убедио да му отац неће бити убијен, него ће бити само свргнут са престола. Царевић је чак замолио да се дан извршења завере пребаци на 11. март 1801. године, јер је тога дана у Михајловском дворцу дежурао Семјоновски пук којим је Александар руководио.

Александар је био дубоко потресен када је сазнао да је император Павел убијен у завери. Јаков де Санглен који је служио у Русији описао је први дан царовања 23-годишњег Александра: „Нови император је корачао споро, изгледало је као да му клецају колена, коса му је била разбарушена, а очи уплакане. Гледао је преда се и ретко је спуштао главу као да се клања. Корачао је и држао се као човек скрхан тугом и погођен неочекиваном судбином. Чинило се да му на лицу пише: ’Они су искористили моју младост и неискуство. Преварен сам, нисам знао да избијањем жезла из руку самодршца ја неминовно излажем његов живот опасности’“.

3. Није се опходио са поданицима као његов отац

Портрет Александра I, Џорџ Доу

Музеј-резерват у Рибинску

Александрова владавина је у почетку много обећавала. Млади император је укинуо сурову војничку дисциплину коју је његов отац увео у Петербургу, вратио је из затвора многе људе који су били осуђени из политичких побуда и сасвим другачије се понашао у јавном животу.

Како пише историчар Владимир Томсинов, Александар се „често шетао по улицама пешке и без свите, радо је одговарао на сваки наклон и сваки упућени поздрав. Сваки пролазник је могао да стане и поприча са њим. Носио је једноставно одело, увек се осмехивао и са поштовањем се опходио према свакоме. Био је млад и шармантан, потпуно изван оквира у којима је руско друштво навикло да замишља императора“.

Принуђен да до 23. године живи разапет између два завађена двора – очевог и бабиног – потпуно је огуглао на дворске интриге. Његов највећи непријатељ био је Наполеон. Он је Александра окарактерисао као „правог Византијца“ и „северног Талму“ (Франсоа Жозеф Талма је био чувени француски глумац), алудирајући на лукав и затворен карактер руског императора.

Исту репутацију је имао и у Русији. Петар Вјаземски га је описао као „сфингу која није одгонетнута до саме смрти“. Александар је од рођења имао лош вид, па је и својим дворанима строго забрањивао да носе наочаре. У младости му је страдао и слух за време маневара у Гатчини, па је сумњао да људи у окружењу збијају шале на његов рачун. Чим би видео да се неко смеје он је сумњао да се можда управо њему смеје. По једном питању је био веома сличан оцу. Александар је, наиме, као и Павел Петрович, био необично горд.

4. У царовању се ослањао на саветнике

Портрет грофа А. А. Аракчејева, 1824. Џорџ Доу и радионица.

Музеј Ермитаж

Од самог почетка царовања Александру су у доношењу важних одлука помагали пријатељи, саборци и саветници. Најпре је то био „Тајни комитет“. Чинили су га цареви поверљиви људи, које је он познавао од младости: гроф Павел Строганов, кнез Виктор Кочубеј, кнез Адам Чарторијски и гроф Николај Новосиљцев. После 1803. године Александар се удаљио од њих и ослонио се на младог правника Михаила Сперанског, коме је поверио реформисање државне службе.

Током Отаџбинског рата 1812. године Александар је испољио сналажљивост која се ретко среће код владара. Омогућио је својим генералима и војсковођама да реализују план победе над Наполеоном који је још 1810. године осмислио Михаил Барклај де Толи. Тај план се састојао у исцрпљивању противника. Затим је стао на чело у тријумфалном походу руске армије у Европу, који је крунисан заузимањем Париза.

У последњем периоду владавине Александар је постао близак са суровим реакционерима. То су били министар просвете кнез Александар Голицин и војни министар гроф Алексеј Аракчејев.

5. Хтео је да напусти престо и умро је под неразјашњеним околностима

Портрет Александра І, рад Џ. Доу

Royal Collection

„У суштини, не бих био незадовољан ако бих збацио бреме царске круне које ме страшно оптерећује“, рекао је Александар Први 1824. године свом пријатељу, кнезу Илариону Васиљчикову. Још у детињству је Александар као царевић сматрао да управљање Русијом није његова једина и неизбежна судбина. Свом васпитачу Лагарпу је писао: „Када ме Провиђење благослови да подигнем Русију на ниво благостања који ја прижељкујем, прво моје дело ће бити да збацим са себе бреме владавине и удаљим се у неки кутак Европе где ћу на миру уживати у добру које сам успоставио у отаџбини“.

Такав идеализам је разумљив код детета, али је мало чудан за одраслог човека. Па ипак, Александар је ту идеју „гајио“ и када је већ био цар. Он је 1819. године објавио млађем брату Николају и његовој жени Марији Фјодоровној следеће: „Одлучио сам да скинем са себе своје обавезе и удаљим се... Ја нисам више онај што сам био и сматрам својим дугом да се удаљим на време“. Када је цар видео да ће Николај и Марија бризнути у плач, одмах је додао: „Све се то неће догодити сада“.

Александар је 1823. године потписао тајни манифест о предаји престола Николају у виду формалног одрицања средњег брата Константина од права на престо. За садржај манифеста су знали митрополит Филарет, министар просвете Александар Голицин и цару одани Алексеј Аракчејев.

Александар I и Јелисавета Алексејевна, П. Кроси (?). После 1807.

Public domain

Императорка Јелисавета Алексејевна је 1825. године била тешко болесна. Лекари су јој препоручили лековити ваздух у Таганрогу. Александар је одлучио да прати супругу и кренуо је два дана раније да се успут и на одредишту побрине о свему. Цар је у Таганрог кренуо ноћу, и уочи одласка је посетио Александро-Невску лавру, где се дуго молио своме небеском покровитељу.

Када је цар умро у Таганрогу 19. новембра (1. децембра) 1825. године све гласине и сви детаљи су попримили страховите размере. Неки су се присетили да је на одласку из Петербурга на питање свог собара „Када да очекујемо Ваше Величанство?“ цар показао Спаситељеву икону у кабинету и рекао: „Само Он то зна“. Тајанствена царева смрт је допринела ширењу легенде да он заправо и није умро, него је напустио престо и сакрио се како би остатак живота провео као обичан човек.

Посмртна маска Александра I, ГИМ

shakko (CC BY-SA)

У Сибиру се десет година касније појавио старац Фјодор Кузмич, али то није био Александар I, како су неки мислили. Сви рођаци и дворани који су видели царево тело у Таганрогу потврдили су да је Александар Павлович заиста умро од непознате болести која га је снашла на путу за Крим.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!