Ова одлука га је скупо коштала. Током неколико наредних година Петар I је освојио шведску Ингерманландију, а 1703. године основао тамо Санкт Петербург. На тај начин је непријатељу показао да Русија не планира више да се миче са балтичких обала.
Швеђани су брзо постали свесни какву опасност по њихову владавину на обалама Финског залива представља Санкт Петербург. Године 1704. њихова војска је напала град са копна и мора, али командант одбране Роберт (Роман) Брјус је одбио навалу.
Непријатељ се зато 1705. године одлучио за озбиљнији напад. Војска генерала Георга Мајдела заузела је Камено острво, смештено недалеко од Петропавловске тврђаве, историјског језгра града. Међутим, даљи продор им је онемогућен.
Три године касније Санкт Петербург је неуспешно напала армија Георга Либекера од 12 хиљада војника. Руска војска Фјодора Апраксина је 9. септембра поразила непријатеља на прилазу граду у бици на Неви.
Убрзо након пораза Карла XII код Полтаве 8. јула 1709. године Русија је приступила освајању Балтика и Финске. Швеђанима више није било до освајања Санкт Петербурга, где је 1712. године Петар I пренео престоницу своје државе.
Град се појављивао у шведским војним плановима и током рата 1741-1743. године и 1788-1790. Међутим, непријатељ чак није успео ни да му се приближи. Добро заштићена престоница Руске Империје постала је за Швеђане неприступачна.