На имању Горки са псом Ајдом, 1922.
МАММ / МДФ/Russia in photoУ јулу 1921. године Лењин је написао Максиму Горком: „Ја сам толико уморан, да баш ништа не могу“. Уз то је често присуствовао и на 40 састанака и одбора у једном дану, и примао на десетине људи. „Са седница Савета народних комесара (Совнаркома)“, сећала се његова сестра Марија Уљанова, „Владимир Иљич је долазио увече, тачније у 2 сата по поноћи, потпуно исцрпљен, блед, понекад није могао ни да прича ни да једе. Само би сипао себи шољу врућег млека и пио га шетајући по кухињи у којој смо обично вечерали“.
Професор Ливериј Даркшевич је у марту 1922. прегледао Лењина и приметио „доста изузетно тешких неурастеничних манифестација које су га спречавале да ради исто као и раније“, и „известан број опсесија које су својом појавом веома плашиле пацијента“. „Је л' то сигурно неће да пређе у лудило?“, питао је Лењин професора.
Лењин и Надежда Крупска на имању Горки, 1922.
Марија Уљанова/Public DomainУ априлу 1922. године Лењин се толико разболео да су лекари посумњали на последицу тровања од оловних метака који су остали у његовом телу после покушаја атентата Фани Каплан 30. августа 1918. године. Како пише хирург, академик Јуриј Лопухин, „тај закључак је био веома споран и сумњив, ако се узме у обзир да су од атентата већ прошле четири године и ткиво око метака је већ отврднуло па би, како је саматрао професор Владимир Розанов, од њиховог вађења било више штете него користи“.
Немачки хирург Борхарт је 23. априла 1922. године удаљио из Лењиновог тела метак, а већ 27. априла Лењин је присуствовао на седници Политбироа. Он је наставио свој активни рад још месец дана, све док 25. маја на имању Горки није доживео први мождани удар. После њега је отежано говорио, повремено није могао да чита и пише, и имао је лошу контролу над десном руком.
Метак из „Браунинга“ којим је рањен Лењин 1918, а који је извађен из његовог тела 23. априла 1922.
Wikipedia / ShakkoВелики конзилијум Лењинових лекара састао се 29. маја (међу њима су били чувени неуролог Григориј Росолимо и народни комесар јавног здравља Николај Семашко). Они су признали да им је болест нејасна. Претпостављали су да је у питању склероза можданих артерија, али им је било чудно што су Лењинове интелектуалне способности потпуно очуване, и што долази до привремених побољшања његовог стања.
Лењин на свом имању 1923. Једна од последњих фотографија снимљена за живота В. И. Лењина.
Public DomainЛењин је 30. маја, одмах по заседању конзилијума, замолио Јосифа Стаљина да дође у Горке. Како пише Јуриј Лопухин, „знајући Стаљинов чврсти карактер, Лењин му се обратио са молбом да му овај донесе отров, како би на тај начин прекратио мучења“. Стаљин је, међутим, успео да наговори Владимира Иљича да отпочне лечење. Лењиново здравствено стање је почело да се поправља у лето 1922. године, а 16. јуна му је дозвољено да устаје из кревета. По речима медицинске сестре Петрашеве, „вођа је чак са мном почео да плеше“. Па ипак, патолошке последице су се јављале током целог лета. Лењин је понекад губио равнотежу, а 4. августа, после инјекције арсена којим је лечен, дошло је до спазма са губитком говора.
Посмртни Лењинов портрет, 1924, Петар Лавов.
Public DomainПосле непуних пет месеци од можданог удара, 2. октобра 1922. године, Лењин се вратио у Москву. Професори су сматрали да је потпуно оздравио, а и он сам је говорио: „Физички се осећам добро, али више немам ону стару бистрину ума. Говорећи језиком стручњака, изгубио сам способност за рад на прилично дуг период“.
У октобру и новембру Лењин је више пута учествовао на седницама Савета народних комесара и држао говоре на конференцијама и конгресима. Кад је 7. децембра осетио потпуну физичку исцрпљеност отишао је у Горке, али се већ 12. децембра вратио у Москву. Тад је имао неколико напада и нови мождани удар 16. децембра, након чега му се паралисала цела десна страна тела.
Стаљин је 24. децембра 1922. сазвао састанак на коме су учествовали лидери СССР-а Лав Камењев и Николај Бухарин, као и Лењинови лекари. Одлучено је да се Лењин огради од новости о политичким дешавањима „како му се не би пружио повод за размишљање и бригу“. Такође су биле забрањене и посете.
И поред свега, Лењин је наставио да диктира белешке и писма до 9. марта 1923. године када је доживео трећи мождани удар. Опет је изгубио способност говора и након тога се више није враћао на посао. У лето 1923. је морао, уз помоћ Надежде Крупске, поново да учи да хода, да узима предмете и изговара речи. Крупска је написала: „Сад много хода (уз нечију помоћ), али и самостално, силази и пење се уз степенице држећи се за гелендере. [...] Веома је расположен и сад већ схвата да је почео опоравак“. Последњи пут је Лењин био у Москви 18-19. октобра, а затим је све време боравио на имању Горки.
21-23. јанауар 1924. Лењиново тело после смрти, имање „Горки“, Московска губернија, СССР.
TASSВладимир Лењин је умро на свом подмосковском имању 21. јануара 1924. године у 18 часова и 50 минута, када му је било 53 године. Обдукција је обављена сутрадан у 11 сати ујутру. То је и најважнији детаљ Лењинове смрти, јер се поставља питање из ког разлога тело оснивача СССР-а није достављено у Москву, где су најбољи медицински институти имали све услове за обдукцију, већ је она извршена у купатилу на имању Горки?
Постоје две верзије главног узрока Лењинове смрти. Једна је атеросклероза крвних судова мозга, а друга сифилис. Данас, сто година након његове смрти, нема консезуса по том питању. Академик Јуриј Лопухин претпоставља да је прави узрок Лењинове болести и смрти био лош доток крви у мозак, што је последица рањавања 1918. године.
Значајан део документације о смрти и болести Владимира Лењина држи се у тајности на захтев његове синовице Олге Дмитријевне Уљанове (1922-2011), а рок ознаке тајности истиче 2024. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу