Важна места на мапи опкољеног Лењинграда

„Окупили смо се у дворишту 8. децембра 1941. године и угледали црвени пурпурни одсјај на небу. Био је то невероватан призор, који ми се заувек урезао у сећање. Чинило нам се да пламти сво небо од Московске железничке станице до Адмиралитета. Касније смо сазнали да је то био одсјај од пожара јер су Немци бомбардовали Бадајевљева складишта у којима су чуване залихе намирница за становнике града“, присећа се Зинаида Федјушина, становница Лењинграда, која је као ученица преживела у опкољеном граду.

Лењинград се налазио у непријатељском обручу 872 дана, од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. године. Град који су нацистички освајачи желели да збришу са лица земље био је одсечен од матице. Једина веза је био „Пут живота“ преко Ладошког језера. Тим путем је вршена евакуација становништва и у град је достављана храна. По дну језера је 1942. године постављен „Кабал живота“, који је град под опсадом снабдевао електричном енергијом.

Од лета 1941. до краја 1943. године из Лењинграда је евакуисано преко 1,7 милиона људи. Они који су остали, у тешким условима су обезбеђивали неометани рад фабрика и градских служби, школа и болница, позоришта и банака, и штитили град од пожара и епидемија.

Поједине адресе на мапи савременог Петербурга и даље имају сакрални значај јер су постале симболи живота и смрти у граду под опсадом.

1. Спомен-плоча са натписом „Грађани! За време артиљеријске паљбе ова страна улице је најопаснија“

Невски проспект, 14

Откако је почела опсада Лењинграда на градским улицама су ницали натписи, на пример: „Грађани! За време артиљеријске паљбе ова страна улице је најопаснија“. Таквих натписа је било 1.500. Немачке трупе су гранатирале град са југа и југозапада, па су упозорења писана на северној и североисточној страни многих улица. Прелазак на другу страну улице могао је да спасе нечији живот.

После Другог светског рата натписи нису сачувани. Међутим, неки су реконструисани током 1960-их и 1970-их. Најпознатији се налази на адреси Невски проспект 14, на згради школе бр. 210, која није престајала са радом и за време опсаде града. У њој је 1973. године отворен Музеј младих учесника у одбрани Лењинграда.

2. Блокадна подстаница (Електровучна подстаница бр.11)

Кеј реке Фонтанке, 3

На овој адреси се налази једна од три подстанице опкољеног Лењинграда које су обезбеђивале кретање трамваја – јединог транспорта у граду под опсадом. Трамваји су превозили војне јединице, муницију, технику, опрему и рањенике.

Током блокаде трамваји нису саобраћали само у зиму 1941-1942. године. У новембру 1941. године у Лењинграду су почели проблеми са снабедевањем електричном енергијом. Град је 25. јануара 1941. имао минималну производњу електричне струје – радила је само једна турбина од 3 мегавата. У марту 1942. пуштена је у рад електрана „Црвени октобар“ чији је котао прерађен за сагоревање тресета. Тако су 31. марта 1942. улицама града поново почели да се крећу трамваји са теретом, а од 15. априла и са путницима.

„Очишћеним Невским проспектом кренули су први вагони трамваја. Људи су прекинули посао и као деца у играчку гледали у вагон који се кретао шинама. Изненада се проломио аплауз десетине хиљада људи. Тако су становници Лењинграда овацијама дочекали први ’васкрсли’ вагон“, сећао се писац Николај Тихонов у својим „Лењинградским причама“.

Електровучна подстаница бр. 11 у центру града је заједно са трамвајем постала један од симбола Лењинграда под опсадом. Била је у функцији све до 2014. године.

3. Радио-кућа и звучник за разглас током опсаде

Мала Садоваја улица, 2/27

Лењинград је имао везу са осталим делом земље захваљујући радију, који је био и замена за поштанску службу. Преносио је поруке „Совинформбироа“ и сигнале за ваздушну опасност. Спикери су на радију читали новости и инструкције понашања, али и дела руских класика, а пуштали су и симфоније. У паузама се чуо метроном. После објаве да се спрема ваздушни напад метроном би почео да откуцава убрзаним ритмом, упозоравајући грађане на опасност.

Пренос је вршен преко уличног разгласа. У становима није био радио-пријемника, јер су власти наредиле да се за време рата они предају држави на чување. Такође ни струје често није било, а директно емитовање је било немогуће јер је непријатељска војска могла да изврши потенцијално пресретање радио-таласа.

Када би због нестанка струје радио заћутао становници Лењинграда који су „чекали глас радија као парче хлеба, из свих делова града су се онако исцрпљени окупљали испред радио-комитета да сазнају шта се догађа. <…> И молили су: све остало како год буде, нека нема хлеба и воде, нек услови за живот буду нељудски, само дајте да ради радио! Без њега живот престаје. А то се не сме дозволити!“, написао се Јуриј Аљански у књизи „Позориште у квадрату артиљеријског домета“.

Споменик звучнику из доба опсаде налази се на углу зграде бр. 54 на Невском проспекту, на 200 метара од Радио-куће.

4. Отвор у леду за време опсаде града

Кеј реке Фонтанке, 21

За време опсаде града, посебно прве зиме 1941-1942. године, поред тога што је нестајала струја било је проблема и са снабдевањем града водом.

„Првих дана рата бомба је погодила водоводне цеви близу градског купатила. Ту је настала огромна јама на чијем дну је из цеви текао танак млаз воде. Воде у становима више није било и код јаме се формирао огроман ред за воду. Било је много тешко спустити се до дна, посебно кад је наступило зимско време. О поправци водоводне цеви није било ни говора. Бомбардовали су нас сваки дан, и то много. И рафалима из авиона су пуцали по људима у реду“, сећала се житељка Лењинграда Ема Казакова.

Зато су по воду људи ишли на кејове дуж обале и из отвора у леду захватали прљаву воду из реке.

„На залеђеној реци огроман ред, а на санкама – шерпе, канте и котлићи. Два војника пазе на ред и чувају отвор у леду одакле људи захватају воду. Изненада једна жена док је захватала воду упаде наглавачке у рупу у леду. Војници је дохватише за ноге и одвукоше у страну. Била је мртва. Дође и мој ред. Напуних котлић и пођох кући, где ме је чекала мама, нестрпљива и забринута“, записао је у дневнику Зиновиј Хањин.

5. Исакијевски трг

У пролеће 1942. године, после сурове зиме, житељи Лењинграда су почели да праве колективне баште на пустим местима и градским вртовима, на стадионима, у двориштима, парковима и на трговима. Исакијевски трг, један од најлепших тргова у граду, такође је претворен у баштенску леју у којој је узгајан купус.

У подрумима Исакијевског храма, чије су куполе још у јулу 1941. године пресвучене заштитном сивом уљаном бојом, чувале су се музејске драгоцености довезене из двораца и музеја у предграђима Лењинграда: у Пушкину, Павловску, Петергофу, Гатчини и Ораниенбауму.

На тргу се налази и Институт за хортикултуру. За време опсаде његови стручњаци су успели да сачувају комплетан семенски фонд. Запослени су умирали од глади али нису напуштали своје радно место. Они су десетине тона жита и тоне кромпира чували од мраза, влаге, пацова, немачког гранатирања и лопова. Захваљујући сачуваним збиркама семена земља је после рата успела брзо да обнови пољопривредну производњу.

6. Станица метроа „Парк Победе“

Московски проспект, 188

Ова станица плаве линије петербуршког метроа отворена је 1961. године. Улаз у метро налази се у близини московског Парка Победе по коме је станица и добила име. До 1960. године на месту павиљона постојала је Фабрика цигле и пловућца бр. 1, која је 1942-1943. године претворена у крематоријум.

По речима очевидаца, капацитет крематоријума је био 800 тела за једну смену. Кремација се одвијала у три смене. Пепео је одлаган у фабричке каменоломе, на чијем месту је касније изграђен парк. Према архивским подацима на овом месту почивају остаци 130.000 житеља Лењинграда. Документи о „специјалном задатку“ фабрике дуго су били строго поверљиви.

Са дна језера у парку је 1999. године извађен вагончић-катафалк, на коме су лешеви одвожени у пећи за кремирање. Он је 2001. године претворен у споменик.

7. Пискарјовско спомен-гробље

Проспект Непокорених, 72

Крематоријум је радио на југу Лењинграда, а на северу града жртве опсаде су сахрањиване на Пискарјовском гробљу. Укупно 420.000 житеља Лењинграда и 70.000 војника је за време опсаде сахрањено у 186 заједничких гробница и на 6.000 појединачних гробних места.

„Читав јарак дуж гробља био је испуњен лешевима. Није постојао начин да се заобиђе ово страшно место. Другог пута или стазе није било. Камиони су довозили залеђене лешеве и истоварали их преко ограде као дрва за огрев. Трудио сам се да не гледам мртве, али се сећам да је било и дечијих тела. Мислим да је мало људи на Земљи видело у свом животу толико лешева колико сам видео ја, деветогодишњи дечак. Било их је, сигурно, на десетине хиљада“ – тако је у новембру 1941. године Пискарјовско гробље описао Анатолиј Никонов, који је живео у близини.

На гробљу је 9. маја отворено спомен-обележје становницима Лењинграда који су погинули за време опсаде. На улазу гори Вечни пламен, упаљен са спомен-обележја на Марсовом пољу. Од њега се наставља алеја дуга 300 метара која води ка шест метара високој скулптури „Мајке Отаџбине“. Иза ње се налази камени зид-стела са шест рељефа на којима су приказане епизоде из живота становника Лењинграда за време опсаде. Погребне церемоније се на овом месту одржавају четири пута годишње.