Како је „Пут живота“ спасавао Лењинград под опсадом

Archive photo
Стотине камиона су без одмора превозиле намирнице у изгладнели град по леду Ладошког језера. За многе је то било последње путовање у животу.

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У обручу

Јединице групе армија „Север“ заузеле су 8. септембра 1941. године град Шлиселбург на обали Ладошког језера, затворивши тако на копну обруч око Лењинграда, другог по величини града Совјетског Савеза. У опкољеном граду се у замци нашло око пола милиона совјетских војника, готово комплетна Балтичка флота и три милиона цивила.

„Пут живота“. Ладошко језеро.

Једини пут који је повезивао Лењинград са слободном територијом било је Ладошко језеро. Њиме је становништво масовно евакуисано још током лета, а када је затворен обруч преко језера су достављане намирнице у град.

Ладошка војна флотила је у том тренутку потпуно доминирала на језеру, али су конвоји били у опасности од непријатељске авијације и обалске артиљерије. Луфтвафе је систематски надлетао језеро, али су морнари ипак успели да успоставе непрекидно снабдевање града и да по дну Ладошког језера провуку неколико телефонско-телеграфских кабала.

По танком леду

Како су се ближили мразеви градске власти и совјетска војна команда почеле су да размишљају о томе како да се комуникација преко Ладошког језера настави и током зиме. Било је то крајње важно питање јер је у Лењинграду већ владала глад. Појединачним летовима авиона није било могуће реализовати снабдевање тако великог мегаполиса.

Транспорт до гробља умрлог од глади становника Лењинграда.

Већ у новембру, док је лед био још увек танак (10 цм), почели су да излазе одреди хидрографа и извиђача како би дефинисали обрисе будуће трасе која је касније постала позната као „Пут живота“. У рану зору 17. новембра је у правцу источне обале кренула група бораца 88. засебног инжењеријског батаљона за изградњу мостова. Њихов задатак је био да пређу 30 километара обележавајући пут штаповима за означавање пута у зимским условима.

„Снег се лепио за очи, олујни ветар је палио лице и обарао људе с ногу“ – тако је овај тешки задатак извиђачке групе описао генерал-потпуковник техничких трупа Захар Кондратјев, који је у ратним годинама руководио Главном управом саобраћајне и путне службе Радничко-сељачке Црвене армије (РККА): „Извиђачи су се све више удаљавали од обале. Успут су пробијали пробне отворе, мерили дубину леда и постављали штапове. На сваком кораку им је претила опасност. Лед је претеће пуцкетао под њиховим ногама. На петом или шестом километру од обале ветар је постао веома јак. Почела је снежна олуја. Лед је био тањи, приметно се угибао под ногама, појавиле су се прве пукотине. Војници су се везали конопцима и кренули ланчано, у интервалима. Свако је будно мотрио на друга и био спреман да у случају невоље одмах прискочи у помоћ“.

Групу су приметили непријатељски извиђачи, после чега је немачка артиљерија отворила ватру. Поједини војници су упадали у воду тамо где су експлозије направиле отворе, а другови су их извлачили. Сутрадан су извиђачи, промрзли и гладни, последњим атомима снаге стигли до супротне обале. Али задатак је извршен, траса је проверена и обележена.

У помоћ опкољеном граду

Феофан Николајевич Лагунов (1896-1965) совјетски војсковођа, генерал потпуковник, био је одговоран за организацију „Леденог пута живота“.

Не губећи време, караван запрежних кола са муницијом кренуо је у правцу Лењинграда „Путем живота“, или Војно-аутомобилским путем бр. 101, како је он званично заведен. Затим су ову опасну трасу почели да испробавају и камиони.

Генерал-потпуковник Феофан Лагунов, тадашњи начелник позадине Лењинградског фронта и фактички организатор чувеног „Пута“, био је у тој првој колони. Он је касније овако то описао: „Возило је сишло на крхки лед. Лед се угибао. Под точковима су се свако мало у страну шириле пукотине у облику зракова. Чуо се карактеристичан звук, као када пуца гума. Лед је био провидан као стакло, а испод њега су зјапиле тамне дубине дна и видели су се мехурићи ваздуха како се удаљавају од точкова. Морали смо да возимо веома опрезно. Било је довољно да се нога скине са гаса или да се мало прикочи, и задњи точкови су се одмах заносили“.

Допремање робе у Лењинград под опсадом преко Ладошког језера.

Временом је лед постајао чвршћи, па је и обим транспорта непрекидно растао. Па ипак, у првим недељама су десетине камиона отишле под воду, иако су се кретале деоницама за које се сматрало да су поуздане. Лењинградски научници су установили да се узрок пуцања леда крио у вибрацијама које су настајале када се брзина возила подудари са брзином таласа испод леда. Да би се избегле трагедије састављена су специјална правила за пролазак трасом и предложене су препоруке везане за брзину кретања и растојање између возила.

Обиман посао

Било је потребно да тоне намирница непрекидно стижу у Лењинград, и због тога је око „Пута живота“ направљена грандиозна инфраструктура. „Велике шуме су понегде биле веома близу језера, и ту је све брујало од мноштва гласова, од звука секира и тестера“, написао је Кондратјев. „Прављени су прилази, крчена је шума, грађена су складишта и базе, и различити објекти за грејање, исхрану и пружање медицинске и техничке помоћи. Припремани су путни знакови, путокази, преносиве заштитне ограде, покретни дрвени мостићи у случају да се на леду појаве пукотине. Прављене су и опремане аутомеханичарске радионице, телеграфске и телефонске станице, припремана су средства за камуфлажу. Исти такви радови су обављани на источној обали језера“.

Допремање намирница.

Више од триста контролора саобраћаја, углавном жена, стајало је дуж „Пута живота“, у белим оделима и са заставицама и фењерима у рукама. Ти „бели анђели“, како су их сви звали, били су уочљиви, тако да су их лако могли приметити возачи, али и непријатељски снајперисти и пилоти.

За заштиту ове крајње важне трасе биле су задужене две дивизије унутрашњих оружаних јединица Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД), а небо је покривало неколико пукова ловачких авиона, као и батерије противваздухопловних топова малог калибра које су извучене на лед. За непријатељским диверзантима су трагали буери, чамци са једром и клизаљкама у којима су били војници наоружани аутоматима. Заштиту од пљачкаша на станицама и платформама за утовар и истовар обезбеђивале су снаге лењинградске милиције.

Лењинградска помоћ

Ремонт тенкова у једној од фабрика Лењинграда под опсадом.

Може да звучи чудно, али помоћ није ишла само у правцу намученог Лењинграда, него и из њега. Један део погона и стручњака Кировске фабрике није био евакуисан на Урал и наставио је са производњом тешких тенкова КВ буквално на првој линији фронта. Непријатељ је чврсто држао град у обручу, али није предузимао озбиљнији јуриш јер су офанзиве биле усмерене на друге делове совјетско-немачког фронта.

Са челичних грдосија тешких 40-50 тона скидане су куполе да се смањи притисак на лед, и тенкови су вучени на санкама. Поред тога, Црвена армија је из опкољеног Лењинграда добијала минобацаче и артиљеријска оруђа која су коришћена у бици за Москву.

Генерал-потпуковник Андреј Козлов је написао: „22. и 23. априла 1942. године преко Ладоге на источну обалу је прешло око једанаест хиљада бораца са наоружањем да допуни 54. армију. На возилима смо успели да их превеземо само половину пута. Другу половину су морали да иду пешке, у леденој води до колена“.

Уништити по сваку цену

На небу изнад Лењинграда.

Немцима је „Пут живота“ био као кост у грлу. Он им је много сметао у реализацији плана, а план је био да уморе град глађу. Због тога су редовно нападали ову трасу авионима и артиљеријском паљбом. Непријатељ углавном није гађао конкретне циљеве, него површине, трудећи се да уништи лед.

Експлозије су правиле отворе у леду, преко којих се затим хватао танак лед, а одозго би нападало мало снега. Због тога су та места била неуочљива и смртно опасна по транспорт, нарочито ноћу када су се колоне највише и кретале овим путем. У том случају су ситуацију спасавали извиђачи на буерима који су претходно детаљно проверавали трасу.

У пролеће 1942. године језеро је постало пловно па је на сцену поново ступила Ладошка војна флотила. Сада је она имала још више непријатеља, јер су совјетски морнари поред непријатељске авијације морали да се суочавају и са одредима немачких и италијанских торпедних чамаца који су пребачени у језеро и дејствовали су са финске војнопоморске базе у Лахденпохји. Поред тога, формирана је и такозвана „трајектна флотила“ од десантних баржи „Зибел“.

И поред свих напора, непријатељ није могао да преокрене у свој корист ситуацију на Ладошком језеру. Није могао ни да осујети 1942. године изградњу магистралног цевовода по дну језера за потребе снабдевања опкољеног Лењинграда горивом.

Немци и њихови савезници су 22. октобра покушали да заузму острвце Сухо на коме се налазио светионик и где су били смештени артиљеријска батерија и гарнизон од 90 људи. Нападач је бројао више од стотину људи и приближавао се на 15 десантних баржи уз подршку чамаца. Совјетска команда у Лењинграду одмах је упутила појачање на острво, али се испоставило да оно није ни било потребно, јер је тај проблем решила авијација.

Локомотива, Лењинградска блокада.

„Није прошло ни 30 минута кад се изнад шуме појавише и у готово бришућем лету пролетеше преко језера изнад наших глава стотине војних авиона...“, написао је касније капетан медицинске службе Георгиј Сомов: „Како смо касније сазнали, команда је подигла у ваздух готово сву авијацију Балтичке флоте и део авијације Лењинградског и Волховског фронта. Хитлеровци су тада видели како изгледа хаос. За неколико минута су изгубили већину својих десантних бродова и чамаца. Пристигли бродови наше флотиле дотукли су непријатељска пловила која још нису била потопљена. У тој бици је потпуно разбијена фашистичка војна флотила на Ладошком језеру, и после тога нас непријатељски бродови више нису узнемиравали“.

Сусрет бораца за време пробоја опсаде Лењинграда у операцији „Искра“.

У јануару 1943. године совјетске трупе су пробиле обруч око Лењинграда и намирнице су почеле возовима да пристижу у град. Чувена траса је функционисала две зиме и њоме је у град достављено преко милион товара, а на слободну територију је евакуисано око милион и по цивила.

За то време је више од триста возила отишло под лед, а не може се прецизно ни израчунати број војника, морнара, припадника органа безбедности и цивилних служби који су дали свој живот да би „Пут живота“ опстао и функционисао.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“