Јефим Никонов је радио на бродоградилишту као столар без икаквог техничког образовања, али више пута се обраћао цару предлозима градње подводног пловила (писма су писали други људи пошто је Јефим био неписмен). Петар Први је знао да је пре сто година (1620) холандски инжењер Корнелијус Дребел први у свету тестирао подморницу у Темзи, те је обратио пажњу на пројекат руског мајстора, обезбедио му радионицу у Санкт Петербургу и дао право да бира помоћнике.
Приликом почетка градње писар је грешком уместо „Модел“ написао „Морел“, па је брод под тим именом и ушао у историју.
Прва руска подморница изгледом је подсећала на велико дрвено буре пресвучено кожом, дугачко шест и високо два метра.
Serguei Fadeev (CC BY-SA 3.0)
У труп је било уграђено десет калаисаних плоча са отворима минималног пречника. Кроз њих је вода споља улазила у кожне вреће и у својству воденог баласта доводила до зарањања брода у воду. Приликом испливавања вода је испумпавана помоћу бакарне клипне пумпе. Подморница са посадом коју је чинило петоро људи кретала се помоћу весала.
У пролеће 1724. године Никоновљев „тајни брод“ тестиран је на Неви у присуству цара и официра флоте. Он се успешно спустио на дубину од три-четири метра и изненада ударио о дно. Посада је морала хитно да се спашава.
Bogdanov-62 (CC BY-SA 4.0)
Међутим, без обзира на неуспех, Петра Великог није разочарала ни подморница, ни мајстор, па је наредио да нико не сме да му спочитава неугодну ситуацију.
Међутим, после смрти императора, Никонов је остао без мецене, добијао је далеко мање средстава, материјала и људи.
Последња тестирања „тајног брода“ спровео је 1727. године. Будући да су и она била неуспешна, Никонов је изгубио звање мајстора. Ражалован у обичног „адмиралитетског радника“ послат је из престонице у далеки Астрахан. А Русија је на своју подводну флоту морала да чека још неколико векова.