„Различитост језика може довести и до различитости у мислима, која је опасна по цркву“, записао је Николај Карамзин у „Историји руске државе“, описујући ставове свештенства из доба владавине Бориса Годунова. Био је то одговор цркве на цареву иницијативу да се у Москви отвори први универзитет по западном моделу и да се у њему ангажују предавачи из иностранства. Годунов је, наиме, читав век пре Петра I одлучио да се окрене традицији европског образовања, али је морао да одабере другачији пут до свог циља.
Јавно власништво
Изгубљени студенти
Цар је пронашао начин да оствари своју идеју. 1602. године послао је 18 младића да уче латински и стране језике у европским земљама. Четворица су отишла у Енглеску. Елизабета I је пристала да их прими и прихватила је услов Бориса Годунова да руски студенти током школовања неће бити приморани да промене веру. По повратку у домовину требало је да ступе у службу тадашњег одељења за спољне послове (Посољски приказ).
Четворица Руса распоређена су на различите универзитете. Син високог државног службеника у Русији (у рангу данашњег министра) Григорија Олферјева Никифор упућен је на Кембриџ.
Јавно власништво
Ту је најпре студирао на Колеџу светог Јована (St John's College), а затим на Клер-колеџу (Clare College). Али 1605. године Борис Годунов је изненада преминуо, Лажни Димитрије је ушао у Москву, а у Русији је наступило Смутно доба. И тек 1613. године, када је на престо дошао цар Михаил Фјодорович Романов, Русија се сетила својих студената. Руски изасланик Алексеј Зјузин одлучио је да се о њима распита и био је непријатно изненађен. Тројица руских студената већ су удесили свој живот у иностранству: Софон Кожухов и Казарин Давидов су радили за Источноиндијску компанију на Борнеу и Јави, Фјодор Костомаров се као краљев секретар нашао у Ирској. У близини је остао само Никифор Олферјев. Само што се сада звао другачије – Никифор Алфери.
Вратите Олферјева
Испоставило се да је Кембриџ успео да заврши захваљујући помоћи породице Џона Бидела са којим се упознао током школовања. Биделов отац је трговао са Русијом и одлучио да финансијски подржи младића који се нашао далеко од свог дома. Осим тога, Никифор је примио англиканску веру. Већ само из тог разлога пут у домовину му је био затворен.
Јавно власништво
Они који би подлегли греху јереси строго су кажњавани: у летописима се срећу упутства о томе да се отпадници од вере спаљују или живи закопавају у земљу. А у Русији је забрана напуштања православља била на снази све до 1905. године.
Али изасланици нису тако лако одустали. „Нека је и отпадник од вере, али Алфери мора да се врати кући.“ Парламенту и краљу Џејмсу I слали су гомиле молби. Претили су нарушавањем односа између земаља и тешкоћама по енглеске трговце у Русији. Тврдили су да је Никифор просто због младости починио грешку. Чак су покушали да га отму.
Алфери је 1618. године добио парохију у Хантингдонширу, оженио се ћерком пастора Џоаном Бет и живео у Вулију са породицом све до смрти 1666. године.