Погубљење цара Николаја II и његове породице у Јекатеринбургу.
Mary Evans Picture Library/Global Look PressУ ноћи уочи 17. јула 1918. године у подруму куће Ипатијевих у Јекатерибургу стрељан је последњи руски цар Николај II Романов са супругом, ћеркама и сином, слугама и особљем из пратње.
Одлуку о погубљењу монарха донело је Председништво Уралског обласног Совјета радничких, сељачких и црвеноармејских посланика. Био је то орган совјетске власти на Уралу у чијем су саставу поред бољшевика били анархисти и леви есери (лево крило Партије социјалиста револуционара).
Као разлог био је наведен могући упад Белогардејаца и заузимање града (што се и догодило 25. јула), и вероватноћа да се бивши цар нађе у рукама контрареволуционарних снага. Стрељани су и чланови царске породице, да се не оставља „штафета“ присталицама обнове монархије.
У почетку није било планирано да се погубе особе из пратње и слуге Романових, али је на крају решено да се и они побију уколико пожеле да остану уз цара.
Још увек је неизвесно какву су улогу у свему томе одиграли Лењин и руководство бољшевика из Москве. Не зна се поуздано да ли су они издали тајну наредбу о егзекуцији или су били стављени пред свршен чин.
Ко је учествовао у убиству Романових и каква је била судбина тих убица?
Јаков Јуровски, чекиста и вршилац дужности командира у Кући Ипатијевих, предводио је убице последњег руског цара. После рада у ВЧК (Сверуска ванредна комисија или Чека) прешао је у Народни комесаријат спољних послова, а био је и на руководећим позицијама у фабрици гумене обуће „Црвени витез“ („Красный богатырь“) и у Политехничком музеју.
Јуровски је умро 2. августа 1938. године у Москви од последица пуцања чира на дванаестопалачном цреву.
Медведев је био чекиста и службеник обезбеђења у „Кући за посебну намену“ (кући Ипатјева). Када је Јуровски објавио цару смртну пресуду Медведев је први отворио ватру.
Медведев је догурао до чина потпуковника НКВД-а. Умро је у Москви 1964. године. Написао је мемоаре о свом учешћу у погубљењу Романових који нису објављени и данас се чувају у Руском државном архиву социјално-политичке историје.
Белобородов је био председник Извршног комитета Уралског обласног Совјета који је потписао смртну пресуду цару Николају II. Наредних година се налазио на високим положајима у органима државне власти, а 1919. године је чак претендовао на место председника Сверуског централног извршног комитета. Међутим, на тај положај је постављен Михаил Калињин.
У унутрашњој партијској борби Белобородов је подржао Лава Троцког, због чега је 1927. године искључен из партије и протеран у Архангелск. Три године касније му је опроштено након изјаве да је прекинуо односе са троцкистима.
Александар Белобородов је страдао у време „Великог терора“. Стрељан је заједно са супругом 1938. године.
Голошчокин је као члан Уралског обласног Совјета директно учествовао у изрицању смртне пресуде цару Николају II. Од 1925. до 1933. године налазио се на једној од водећих функција у Казахтанској Аутономној Социјалистичкој Совјетској Републици, где је спроводио колективизацију примењујући оштре методе. Глад, која је наступила као последица свега тога остала је позната као „голошчокинска глад“.
Филип Голошчокин је ухапшен 1939. године и оптужен за симпатије према троцкизму, за претеривање у колективизацији, за припрему терористичког акта, итд. Стрељан је 28. октобра 1941. године код Кујбишева (Самара).
Георгиј Сафаров је као члан Председништва Уралског обласног комитета учествовао у доношењу одлуке о судбини царске породице. Касније, у току борбе за власт унутар Партије, стао је на страну Григорија Зиновјева и Лава Троцког.
Сафаров је ухапшен 1937. године, после чега је провео пет година у логору. Стрељан је 27. јула 1942. године „због антисовјетских троцкистичких терористичких активности“.
Никулин је у кући Ипатјева био помоћник Јурјевског и непосредно је учествовао у погубљењу царске породице. Првих година након Грађанског рата посветио се борби против криминала и једно време је био на челу Московске криминалистичке службе.
Од 1924. године био је на дужности у сфери националне економије. Све до своје смрти 1965. године радио је у Одељењу за водоснабдевање и канализацију Извршног комитета града Москве („Мосгорисполком“).
Јермаков је био командант Црвене армије. У кући Ипатјева он је после стрељања хладнокрвно дотукао бајонетима преживеле чланове царске породице. Наредних година био је на високим функцијама у полицији Омска и Јекатеринбурга, а радио је и као инспектор у затворима на Уралу.
У току Другог светског рата Јермаков је командовао народном добровољачком армијом у Молотовском рејону Јекатеринбурга. Умро је од рака 25. маја 1952. године.
Седамнаестогодишњи Нетребин је био најмлађи учесник егзекуције. Касније је радио као дописник листа „Уралски радник“ („Уральский рабочий“) и чак написао момоаре: „Сећања Виктора Никифоровича Нетребина, учесника у погубљењу Романових“.
Сваки траг му се губи 1935. године.
Службеник Чеке Исај Родзински се после погубљења царске породице неко време борио на фронтовима Грађанског рата и служио у Револуционарним војним трибуналима (ванредним судским органима).
Крајем 1930-их потпуно је променио област својих активности и пронашао себе у националној економији и државној администрацији. За време „Великог терора“ три године је провео у затвору, али је остао жив.
Родзински је без трзавица живео до 1987. године. У дугачком интервјуу који је снимио 1964. године испричао је о убиству царске породице у којем је описао како је царевић Алексеј „прогутао 11 метака“.
„Ваганов се обрачунао са кнегињицама. Оне су лежале на поду у гомили и јечале у предсмртним мукама... Ваганов је наставио да пуца у Олгу и Татјану... Мислим да нико од нас није погодио собарицу. Она се спустила на под и сакрила у јастуке. Један од стражара, Ваганов, касније јој је бајонетом пробо грло...“ – тако је Петар Јермаков описао учешће морнара Степана Ваганова у погубљењу Романових.
Ваганов је био главни Јермаковљев помоћник у кући Ипатјева. Он није успео да побегне из Јекатеринбурга пре доласка „белих“ и сакрио се у подрум једне куће. Белогардејци су га пронашли и стрељали на лицу места.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
