„Звезда”: САД данас не би успеле да распарчају Југославију

Уколико би потенцијал и борбена способност руске војске у то време била као данас, сада би се догађаји на Балкану одвијали другачије.

У совјетско време СФРЈ смо сматрали савезником, пре него непријатељем. Иако није била део Варшавског пакта, није се придружила ни НАТО-у. Била је нека врста равнотеже између капиталистичког Запада и комунистичког Истока. Ипак смо је сматрали више својом, пријатељском, али помало чудном. То је била земља која се у потпуности није придружила ниједном политичком блоку; била је кост у грлу за два супротстављена политичка системе у свету, пише „Звезда”.

У ствари, од овог модерног балканског рата, који је окончан пре 20 година, започело је одбројавање масовних напада САД у саставу НАТО-а на све непожељне земље. Југословенски сценарио је постао је прототип „плишаних”, „цветних”, „арапских” и других савремених револуција која је подигла талог, у којем су се луткари и надали да ће пронаћи рибу.

„Крајем 90-их година прошлог века, када је постала очигледна неминовност слома социјалистичког система међу бившим земљама-савезницама Совјетског Савеза, САД, које се још увек нису усуђивале на отворену конфронтацију са Москвом, потрудиле су се да пронађу најслабију карику како би започеле отворени напад на систем. И избор је, не случајно, пао на Југославију, која је већ једном ногом била у Европи, а другом покушавала да се задржи у социјалистичком блоку, који јој је гарантовао војну и политичку подршку”, сматра директор Центра за анализу стратегија и технологија Руслан Пухов.

Изазивање рата у Југославији између Хрвата и Срба била је проба НАТО-а. Провера Совјетског Савеза, који би могао да искористи своје војне ресурсе за подршку Београда у војној конфронтацији са побуњеничким територијама, Хрватском и Словенијом. Међутим, ситуација у свету у то време се променила, наша земља преживљавала је „авганистански синдром” и није била спремна да постане глобални играч у геополитичким процесима. Американци су веома вешто искористили ову ситуацију.

Русија се тада противила признању Хрватске,  али није желела да интервенише. Спољна политика наше земље је тада пролазила тежак пут – од мировања, са покушајем да се означе национални интереси, до активног учешћа у догађајима на Балкану. Руски мировњаци у саставу КФОР-а банално су се користили у интересима САД и западноевропских земаља. Тек касније, 1999. године, Русија је демонстрирала своју снагу: чувени марш падобранаца у Приштини показао је шта може руска војска. Тада су тек уз помоћ минобацача и пушака војници зауставили колону тенкова НАТО-а испред аеродрома у Приштини. 

„Уколико би потенцијал и борбена способност руске војске у то време била као данас, сада би се догађаји на Балкану одвијали другачије. У Београду су чекали нашу помоћ. И не само војну подршку, већ пре свега, способност да се неутралишу активне акције САД и НАТО-а у балканском сукобу”,  сматра војни експерт Феликс Меркулов.

„Сједињене Државе су управо у Југославији осетиле укус крви и осећај некажњености за обављање таквих напада са раздаљине. Након тога, они су почели да примењују ову праксу у оним земљама које се не уклапају у њихову глобалну владавину права - поново у Србији, Ираку, Либији, Сирији. Резултат је постојао само у разарању и уништавању непожељних. И тек сада постоји супротстављање овом глобалном екстремизму у виду руске групе у Сирији. То је случај када су Американци схватили да могу да добију по зубима. Нажалост, то се десило тек сада, а не почетком 1990-их”, закључио је Меркулов. 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“