У јеку хладног рата 1961. године у ваздуху је стално дежурало неколико америчких бомбардера Б-52 наоружаних термонуклеарним бомбама. Ти авиони су имали задатак да узврате бомбардовањем у случају совјетског нуклеарног напада. Влада Шпаније, као и владе других држава, дозволила је да се бомбардери пуне горивом у ваздушном простору земље. Ујутро 17. јануара на висини од око 9,5 км бомбардер који је носио четири бомбе (свака 70 пута јача од бомбе бачене на Хирошиму) сударио се у ваздуху са авионом-цистерном. Летелице су експлодирале у ваздуху а бомбе су пале у близини рибарског села Паломарес, на југу Шпаније.
Бомбе нису детонирале али је ситуација била крајње озбиљна. Председник САД Линдон Џонсон је наредио да се уради све што је могуће да се бомбе што пре пронађу. Прва бомба је убрзо откривена и није имала никаква оштећења. Другу и трећу бомбу су нашли дан касније. Биле су оштећене и дошло је до цурења радијације.
Потрага за четвртом бомбом је трајала неколико седмица. Америчка војска је прочешљавала огромну територију све док није постало очигледно да је бомба у мору, а ту верзију је потврдио и један рибар и чак указао на место где је треба тражити.
Четврту бомбу су извукли из мора осам километара даље од обале, са дубине од око 800 метара. Али прича на томе није завршена. Ликвидација последица катастрофе је трајала деценијама а наставља се и данас.
Према подацима Стејт департмента које је 2006. објавио Викиликс, само на мониторинг територије погођене катастрофом САД су годишње трошиле око 300 хиљада долара. Укупно за све време око 12 милиона долара. Ликвидација последица радијације се и данас наставља. У октобру 2015. САД су потписале протокол са Шпанијом о даљој сарадњи у тој сфери, преноси руски портал Slon.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
