Косачов: Њихова злоба сведочи да смо ми у праву

Извор: Российская газета

Извор: Российская газета

„Руски експрес” и „Руска реч” су већ писали о конференцији „Србија и Русија – руски утицај на стабилизацију, демократизацију и европске интеграције Србије“, која треба да се одржи у Београду 22. фебруара, а организује је Центар за евроатлантске студије (CEAS). Председник Комитета Савета Федерације за међународна питања Константин Косачов ексклузивно за „Руски експрес” и „Руску реч” прокоментарисао је предстојећу конференцију за „сузбијање све јаче проруске и антиевропске реторике у српској јавности“.

Наш дописник упитао је господина Косачова, како се догодило да тако незнатан локални догађај изненада (и да ли баш изненада) добије тако моћну финансијску и медијску подршку? Може ли Русија нешто понудити насупрот Рокфелеровим и Соросовим фондовима у смислу меке моћи? Ако може, како да то учини? И да ли Русија уопште треба да реагује на такве антируске активности?

Константин Косачов: По мом мишљењу, у наше доба није коректно судити о некој акцији по стварном броју учесника или по томе колико се за ту акцију заиста интересују људи у средини где се она организује. Људи у конкретном граду могу и да не знају да је код њих нешто организовано, а затим са чуђењем сазнају из медија да се у њиховој близини догодило нешто „грандиозно” и „судбоносно”.

Ми живимо у доба када значај сваког догађаја одређују они који га приказују у јавности, као и начин на који га приказују. Управо због тога мало ко изван руско-украјинског контекста зна, рецимо, да је у Одеси спаљено неколико десетина људи, али зато буквално цела планета зна да су две девојке за скандал у храму добиле по две године затвора. То формира ставове.

Ја бих рекао да није толико црн ђаво колико је црно његово рекламирање. И зато се новац, условно говорећи, не улаже у сале и дворане, него у камере. Према томе, уопште не чуди што су ти догађаји скромни и по именима учесника и по садржају, а иза њих стоје озбиљне структуре и велики новац. То значи да ће се тамо говорити „оно што треба” и да ће се окупити само „проверени кадрови”.

Најважније је показати свету и дотичној земљи да у друштву постоји некакав „покрет”, да се одвијају одређени процеси који се обавезно морају подржати споља. Та схема је добро разрађена, и управо разноразни фондови попут Соросовог играју у свему томе одлучујућу улогу, јер се формално не може рећи да се ради о некаквом мешању друге државе у унутрашња питања земље.

Шта ми можемо понудити насупрот таквом приступу? Разуме се, можемо водити сопствени дијалог са друштвима других држава. При томе је потребно да и у нашем случају тај дијалог не води држава, и да га не воде амбасаде, него управо друштвене организације. Ми одлично знамо какав је однос народа Србије према Русији, имамо шта да кажемо и треба да говоримо. Треба сами да износимо наше гледиште, јер ће га у противном наши опоненти немилосрдно извитоперити.

Ми имамо велику предност – можемо да пружимо очигледну фактографску информацију о ономе што се догађа у Доњецку, на Криму или у Сирији. И то је информација из прве руке, са лица места. Међутим, потребно је да постоје канали којима ће те истините информације стизати до друштва, и да постоји жеља самог друштва да чује истину. Оно прво је посао медија, а ово друго је већ област деловања политичких и друштвених снага: политичара, посланика, партија, невладиних организација, итд. Својевремено смо говорили о томе када смо разрађивали концепцију руске „меке моћи”. Чим наши утицајни опоненти крећу у борбу против ње, то значи да смо постигли известан успех. Како је писао руски песник Њекрасов: „Он лови звуке одобравања, ал’ не у милозвучним похвалама, већ у дивљачким крицима злобе”. Ако су злобни они који треба да буду злобни, онда то значи да смо ми на правом путу.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“