Косачов: Њихова злоба сведочи да смо ми у праву

Наш дописник упитао је господина Косачова, како се догодило да тако незнатан локални догађај изненада (и да ли баш изненада) добије тако моћну финансијску и медијску подршку? Може ли Русија нешто понудити насупрот Рокфелеровим и Соросовим фондовима у смислу меке моћи? Ако може, како да то учини? И да ли Русија уопште треба да реагује на такве антируске активности?

Константин Косачов: По мом мишљењу, у наше доба није коректно судити о некој акцији по стварном броју учесника или по томе колико се за ту акцију заиста интересују људи у средини где се она организује. Људи у конкретном граду могу и да не знају да је код њих нешто организовано, а затим са чуђењем сазнају из медија да се у њиховој близини догодило нешто „грандиозно” и „судбоносно”.

У сусрет епохи фактичке многополарности

Ми живимо у доба када значај сваког догађаја одређују они који га приказују у јавности, као и начин на који га приказују. Управо због тога мало ко изван руско-украјинског контекста зна, рецимо, да је у Одеси спаљено неколико десетина људи, али зато буквално цела планета зна да су две девојке за скандал у храму добиле по две године затвора. То формира ставове.

Ја бих рекао да није толико црн ђаво колико је црно његово рекламирање. И зато се новац, условно говорећи, не улаже у сале и дворане, него у камере. Према томе, уопште не чуди што су ти догађаји скромни и по именима учесника и по садржају, а иза њих стоје озбиљне структуре и велики новац. То значи да ће се тамо говорити „оно што треба” и да ће се окупити само „проверени кадрови”.

Најважније је показати свету и дотичној земљи да у друштву постоји некакав „покрет”, да се одвијају одређени процеси који се обавезно морају подржати споља. Та схема је добро разрађена, и управо разноразни фондови попут Соросовог играју у свему томе одлучујућу улогу, јер се формално не може рећи да се ради о некаквом мешању друге државе у унутрашња питања земље.

Какву алтернативу нуде Руси?

Шта ми можемо понудити насупрот таквом приступу? Разуме се, можемо водити сопствени дијалог са друштвима других држава. При томе је потребно да и у нашем случају тај дијалог не води држава, и да га не воде амбасаде, него управо друштвене организације. Ми одлично знамо какав је однос народа Србије према Русији, имамо шта да кажемо и треба да говоримо. Треба сами да износимо наше гледиште, јер ће га у противном наши опоненти немилосрдно извитоперити.

Ми имамо велику предност – можемо да пружимо очигледну фактографску информацију о ономе што се догађа у Доњецку, на Криму или у Сирији. И то је информација из прве руке, са лица места. Међутим, потребно је да постоје канали којима ће те истините информације стизати до друштва, и да постоји жеља самог друштва да чује истину. Оно прво је посао медија, а ово друго је већ област деловања политичких и друштвених снага: политичара, посланика, партија, невладиних организација, итд. Својевремено смо говорили о томе када смо разрађивали концепцију руске „меке моћи”. Чим наши утицајни опоненти крећу у борбу против ње, то значи да смо постигли известан успех. Како је писао руски песник Њекрасов: „Он лови звуке одобравања, ал’ не у милозвучним похвалама, већ у дивљачким крицима злобе”. Ако су злобни они који треба да буду злобни, онда то значи да смо ми на правом путу.

Косачов о Црној Гори: У тренду је да се у својим промашајима види „сенка Русије“

Росијскаја газета. Сва права задржана.