Бјукенен: Ми смо одбили руку коју нам је Русија пружила

Када се командант америчке армије генерал Реј Одијерно пензионисао рекао је да је Русија главни геостратешки непријатељ Сједињених Држава. Споменуо је претњу по Естонију, Летонију, Литванију и Украјину. Међутим, када је генерал Одијерно почињао војну каријеру, те четири државе су биле део СССР, и ниједан председник епохе хладног рата није могао ни да помисли да за њих вреди ратовати. На неки начин независност балтичких земаља је једна од најважнијих дивиденди после завршетка хладног рата. Али када су те државе стигле да постану тако важан амерички интерес, да би им се гарантовала безбедност по цени рата против Русије, пита новинар и публициста Патрик Бјукенен на страницама The American Conservative.

Амерички естаблишмент би морао да погледа на свет очима Путина, сматра аутор чланка:

Када се Роналд Реган састао са Михаилом Горбачовом 1986. у Рејкјавику, Путин је имао 30 година, а совјетска империја се простирала од Елбе до Беринговог мореуза. Совјети су били присутни у Африци, у Карипском мору и у Централној Америци. Совјетски Савез је био супердржава која је парирала Америци.

Затим је Путин посматрао „наполеоновско повлачење Црвене армије из Европе", распадање његове земље на 15 држава. СССР је изгубио трећину територије и половину становништа. Црно море које је некада припадало СССР, подељено је између прозападне Украјине на северу и непријатељски расположене Грузије на истоку, и две бивше државе Варшавског пакта на западу које су у међувремену постале НАТО чланице. Руски војни бродови на путу од Санкт Петербурга до Атлантика пролазе поред обала осам НАТО држава. Путин је посматрао како НАТО, и поред свих обећања датих Горбачову, постепено прождире Источну Европу.

Сада Путин чује како амерички јастребови позивају у војни блок три бивше совјетске републике – Молдавију, Грузију и Украјину. Чим је Путин убедио Кијев да ступи у Царинску унију, видео је како је организован државни удар, који су подржали Американци. Видео је обојене револуције које финансирају САД, у покушају да свргну све режиме у свету са којима је Москва у пријатељским односима. 

„Русија није прихватила пружену руку партнерства“, изјавио је врховни командант Уједињених снага НАТО у Европи генерал Филип Бридлав, „и изабрала је пут непријатељства“. Али зашто тражимо од Путина да доживи кретање НАТО-а на исток као „пружену руку“?

Ми убиремо плодове лако објашњивог гнева и негодовања руског народа, због начина на који смо искористили распад совјетске империје. Зар нисмо ми сами одбили руку пријатељства коју нам је пружила Русија, када смо одлучили да јој наметнемо свој униполарни свет, да се играмо „велике империје“ и изборимо се за статус „великодушног глобалног хегемона“.

Ако се сада заиста одвија други хладни рат, да ли је Русија та која га је започела?

Росијскаја газета. Сва права задржана.