Свет у 2015. години: Носталгија за равнотежом

Дмитриј Дивин
У 2015. дошло је до великог дебаланса у светском поретку. Више није могуће вратити се на сарадњу у складу са старим принципима. Какав геополитички модел има највише шансе да се реализује у најскоријој будућности?

У 2015. години најзад нико није ни покушао да негира очигледну чињеницу да је светски систем у стању тешког дебаланса, који непрекидно проузрокује нове кризе. Многи су то и раније схватали, али никако нису желели да признају ту чињеницу, тј. нису хтели да одустану од лагодне представе која је владала још крајем 20. века о томе како је сада све у најбољем реду, а неизбежне „екскурзије у прошлост“ могуће је селективно санирати уколико се појаве.

Једном од таквих „екскурзија у прошлост“, на пример, проглашени су потези Русије везани за сједињење са Кримом и пружање подршке антимајданским покретима на истоку Украјине. Водеће државе (а са гледишта утицаја на светски поредак то је још увек Запад) покушале су да путем консолидованих политичких, економских и психолошких притисака приморају Кремљ да промени понашање и врати се „на праву страну историје“. Другим речима, полазило се од тога да постоји стање које је „исправно“.

Притисак на Русију није имао жељени ефекат, а затим је дошло до коначног заокрета. У случају Сирије више нико не зна шта је „исправно“. „Блиски исток 2015“ је оличење безизлазне ситуације, и што се више улажу напори све је очигледнија

а) њихова неефикасност;

б) принципијелна немогућност да се учесници овог вишеслојног конфликта уједине око истог циља.

Тренд године је безнадежна жеља за повратком у „златно доба“, с тим што свако на свој начин доживљава то доба. Најупечатљивији пример је, наравно, „Исламска држава“, која је у највећој мери нарушила блискоисточни мир. У њиховом случају је све једноставно: они желе назад у епоху калифата, када је све било поштено и праведно, желе да збаце достигнућа такозване „цивилизације“ коју су им наметнули правоверни колонисти, укључујући и „светињу над светињама“, тј. модел државе формиран током неколико векова друштвенополитичког развоја. Својеврсна популарност коју екстремни исламисти из Месопотамије уживају на Западу, као и интересовање за њихове идеје и поступке, сведочи о томе да и ван граница тог зацртаног „калифата“ људи осећају унутрашњу празнину и све већу тежњу ка нечему другом, нечему што није исто као ово сада.

Међутим, није самопроглашени калиф Ел Багдади (лидер „Исламске државе“) једини који тежи ка светлој прошлости. Идеал у прошлости траже и они који формирају „мејнстрим“ глобалне политике. Додуше, они су заинтересовани за мало ближу прошлост.

Важни датуми 2015. године враћали су нас на догађаје минулих времена везане за успостављање одређеног светског поретка. Пре 200 година одржан је Бечки конгрес, пре 70 година завршен је Други светски рат и основана је Организација уједињених нација, пре 40 година потписан је Завршни акт у Хелсинкију, а пре 25 година Париска повеља за нову Европу. До краја 20. века појам светског поретка увек је асоциран са стањем равнотеже. Та равнотежа је понекад била сложена и подразумевала је учешће многих актера, као у 19. веку, а понекад је била и једноставна, као после Другог светског рата, када је успостављен систем уравнотежене доминације двеју суперсила. Баланс је увек подразумевао да сви признају постојање некаквих сфера утицаја. На томе су били засновани и Бечки модел, и систем успостављен у Јалти, и Закључни акт из Хелсинкија.

На први поглед, Париска повеља из 1990. године заснована је на друкчијем принципу. У њој се декларативно одустало од сфера утицаја и линија раздвајања. Међутим, и она је захтевала постојање баланса, не ради конфронтације него ради зближавања. Управо о томе је и сањао Михаил Горбачов, за кога је окончање Хладног рата требало да се заснива на конвергенцији, на равноправном међусобном зближавању блокова који су раније један другом били конкуренција. Крај Совјетског Савеза, међутим, истовремено је означио и крај таквих надања, јер нова Русија није схваћена као други центар Европе.

Идеал Русије, без обзира на званичне изјаве, јесте повратак на некакав облик усаглашених сфера утицаја. Из тога произилази и носталгија за споразумима у Бечу и Јалти. Идеал Запада је ситуација која је владала деведесетих година, када су сфере престале да постоје, а утицај Запада је постао свеобухватан и универзалан. Због тога се све време говори о Хелсинкију (с тим што се прећуткује његова компонента која предвиђа фиксирање истих тих сфера утицаја) и Паризу, који је подразумевао заједништво.

Међутим, и један и други носталгични модел неповратно су отишли у прошлост. Данашња политика се разликује од доба „светских поредака“ по њеној нечувеној демократизацији. Постало је сувише много оних који утичу на њене процесе. Сада то нису само велике силе као раније, него су то и многобројне земље осредње моћи које теже да уђу у прву међународну лигу. То су и међудржавне организације са њиховом бирократском инерцијом, и огромне корпорације (међу којима посебно треба издвојити ИТ гиганте), и недржавни актери, на пример невладине организације (а „Исламска држава“ је у суштини једна од њих), па чак и поједине личности које имају интелектуалну власт над другим људима. Чак је и унутар самих држава доношење одлука отежано тиме што владе нису у стању да у потпуности контролишу дешавања на својој територији, јер је немогуће оградити се од разноврсних утицаја глобалног света.

Према томе, јасно фиксиране сфере утицаја су искључене. Они који су раније припадали њима више нису спремни да прихвате такав тип односа. Они који су их контролисали немају више довољно полуга власти да некога на то приморају.

Искуство одлазеће године показало је да доминантна тенденција није универзализам света организованог у облику пирамиде, како је замишљано деведесетих, него фрагментација тог света на сегменте којима је лакше управљати. А ти сегменти постоје и функционишу по својим, а не по општим правилима. Прототип таквог „блока“ је Транспацифичко партнерство, о чијем формирању је склопљен споразум у октобру. Друга компонента би требало да постане Трансатлантско трговинско и инвестиционо партнерство, о чијем формирању Барак Обама тежи да до краја свог председничког мандата постигне договор.

Одлазећа 2015. година не само што је постала Рубикон иза кога почиње нешто ново, него је и демонстрирала да је немогуће вратити се на старо. Аутори годишњег извештаја Валдајског клуба, који је овога пута добио назив „Рат и мир 21. века“, уверени су да „ескалација хаоса и немогућности контроле у међународним односима не може трајати вечно... Највероватније смо сведоци почетка формирања нове структуре света, засноване на фактичком, мада још увек незабележеном балансу двеју великих група држава“. „Сада се нови поредак не гради на послератним рушевинама претходног поретка, него постепено ‘израста’ из дијалектичког хаоса ривалства и међусобне зависности“, сматрају аутори извештаја. То се одвија природним путем, мимо воље главних актера, и даље опчињених прошлошћу.

Флексибилни баланс „двају океана“ са Америком у центру је са једне стране, а са друге је континентални масив Евроазије у којој постоји некакав облик тесног партнерства између Кине и Русије. То на први поглед обесхрабрује, јер сувише подсећа или на још једну редакцију класичне геополитике у духу Махана и Мекиндера, или на мрачна упозорења Џорџа Орвела са његовом Евроазијом и Океанијом. У стварности се, међутим, ради о двема заједницама уједињеним око заједничких унутрашњих интереса, али и међусобно зависним. Оне нису у очигледној међусобној конфронтацији, бар не непрекидној. То је најбоља варијанта која се данас може замислити. А заправо је још једна верзија „вечног мира“ у духу „краја историје“, за коју се испоставља да је утопија. Као што се могло и очекивати.

Фјодор Лукјанов је главни уредник часописа Russia in Global Affairs, директор за научне пројекте међународног дебатног клуба „Валдај“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.