Вршилац дужности светског полицајца

Константин Малер
Русија се пробила у прву лигу међународне политике. Шта сада треба да уради како би у њој остала?

Руска војна акција у Сирији нови је заокрет у светској политици која се све брже мења. Тај заокрет је значајан за Москву, Дамаск и Блиски исток, али је важан и са гледишта развоја глобалних процеса.

Москва је присвојила право на које су Сједињене Америчке Државе држале монопол у протеклих 25 година (од „Пустињске олује”). Ради се о примени силе у циљу успостављања међународног поретка. Другим речима, о улози „светског полицајца”.

„Монополарни свет” је подразумевао да само САД уз подршку својих савезника воде ратове „у име мира”, тј. оне ратове који нису везани за постизање сопствених конкретних и јасних циљева. Покретањем војне операције Москва је променила однос снага и перспективе решавања најважнијег међународног конфликта.

Други важан моменат је тај што је конфликт у Сирији највероватније означио крај епохе „хуманистичко-идеолошког” приступа решавању локалних криза. Донедавно је у дискусијама поводом међусобних размирица најважнији елемент била оптужба за злочин према сопственом народу, за брутално растеривање протестних митинга, итд. Шеф државе који је „укаљао свој лик” таквим понашањем сврставан је у категорију руководилаца који су „изгубили легитимност”, те је самим тим дијалог са њим постао непотребан, и штавише недопустив. Такав приступ је одражавао опште промене у тумачењу принципа међународног понашања до којих је долазило после Хладног рата. Самим тим су, узгред буди речено, проширене и обавезе „светског полицајца”. Наиме, поред кажњавања агресора (као у случају са Ираком 1991. године) појавила се и улога освете режимима (све до њиховог свргавања) који су кршили људска права.

Однос према Башару Асаду дуго је формиран управо по том моделу. Пре само две године Арапска лига и многе европске владе прогласиле су сиријску опозицију за легитимног представника народа, а званичној власти нису признале такав статус. Сада се све променило. Сада је уместо идеалистичке компоненте дошао до изражаја прагматични приступ, јер се „злочиначка власт” у овом случају не може дотући за мале паре, а можда ни за велике.

Сусрет у Бечу одржан 30. октобра представља други покушај преговора  са отвореним финалом (први је био везан за Иран), када формат решења није унапред одређен, него га треба пронаћи у току дискусије. У овом тренутку нико не зна како ће Сирија бити уређена после рата.

До промена, наравно, није дошло само захваљујући Русији, него пре свега због тога што су ранији друкчији приступи доспели у ћорсокак. Додуше, сада се поставља питање шта даље са новонасталим стањем.

Најрационалнија варијанта је да се капитализује садашњи продор у „прву лигу” и да се снажно појача удео Русије у предстојећем „ценкању” око будућег уређења Сирије. Али то значи да ће Москва у одређеном тренутку морати да одустане од пружања подршке искључиво Дамаску и да се повуче у позицију утицајног, али неутралног арбитра. Такав сценарио, наравно, не одговара Асаду и Ирану. За Техеран је очување садашње владајуће сиријске елите од животног значаја, јер се сматра да би свака промена била фатална када је реч о иранској доминацији у Сирији. У случају Сирије Иран не може да попусти због клинча са Саудијском Арабијом, а ова ће опет „дати главу” само да Сирија не буде истурени ирански положај у арапском свету.

Русији предстоји вешто жонглирање у решавању троструког задатка. А задатак се састоји у следећем:

– обезбедити сопствено геополитичко присуство у Сирији (или просто речено: војну базу) у будућности, независно од конфигурације власти у овој земљи.

– не покварити односе са Ираном као веома важним регионалним партнером у будућности.

– не играти улогу велике светске силе која опслужује регионалне интересе Ирана у истој мери у којој су САД, на пример, дуго опслуживале интересе Саудијске Арабије.

Било како било, изгледа да је Русија већ убрала све плодове које би јој могла донети војна операција. Сада је потребна или упечатљива војна победа, која засада не делује остварљиво због слабости копнених трупа, или суптилни политички процес и сложени компромис по питању уређења Сирије.

Ако се вратимо на светски аспект, тешко је предпоставити да руско руководство планира да заузме место САД и да у пуном обиму преузме мисију светског полицајца. Уколико се таква идеја ипак појави, онда треба размислити о томе да ће амерички одговор бити неизбежан, јер САД још увек нису земља коју је могуће игнорисати.

Фјодор Лукјанов је председник председништва Савета за спољну и одбрамбену политику и професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“