На помолу „рат преко посредника”

Дејства Москве везана за борбу против различитих терористичких и исламистичких групација у Сирији (не само против „Исламске државе“ него и против Ал Нусре, на пример, која је у суштини „филијала“ Ал Каиде, и против других сличних њима) Вашингтон није доживео само као „сувише велику самосталност“, него и као изазов упућен читавој политици САД у региону, и поред тога што снаге широке међународне коалиције бомбардују „Исламску државу“ више месеци, а та бомбардовања нису дала никакве озбиљне резултате, него су напротив, повећала површину територије коју контролишу терористи. Поврх свега, медији су почели да говоре како је „Обама препустио водећу улогу Путину“. То је, наравно, додатно погоршало емоционални контекст када је реч о успостављању дијалога, поготово ако се има у виду да лични односи двојице председника никада нису ни били нарочито присни.

У првим данима руског бомбардовања представници руководства САД још су давали изјаве које би се некако и могле доживети као условно позитивне, а сада већ само критикују и осуђују, тврдећи да Руси „бомбардују погрешне циљеве“, да играју своју игру у Сирији, и да њихов главни задатак није борба против „Исламске државе“ него подршка Асадовом режиму. Нема више ни оних прича о томе како би сам Асад могао одиграти некакву улогу у прелазном периоду преузимања власти. САД одбацују било какве консултације са Русијом по питању политичког решавања кризе у Сирији. Одбачен је и предлог Москве да се те консултације обаве на високом нивоу уз учешће премијера Медведева (а он је управо био у добрим односима са Обамом).

Повратити територије пре зиме

Реакција Запада на руску војну интервенцију у Сирији није хомогена. Француска и Немачка су ублажиле реторику, док Велика Британија и САД изражавају „забринутост” и оптужују Москву да „напада погрешну страну”, тј. такозвану „умерену сиријску опозицију”, али не желе да именују представнике тих „умерених”, јер се у суштини ради о групама које се мало разликују од „Исламске државе”.

Једино на шта је Вашингтон спреман јесу преговори војног врха двеју земаља са циљем да се не допусте случајни сукоби на небу изнад Сирије. Одржане су три видео-конференције после којих и Министарство одбране Русије и Пентагон говоре о зближавању позиција „по кључним питањима“ везаним за припрему меморандума о узајамном разумевању поводом безбедности летова изнад Сирије.

Да ли ће такви контакти прерасти у преговоре по политичким питањима? У скоријој будућности очигледно неће. Америка не жели ни да разговара са Русијом о својим дејствима усмереним на пружање подршке такозваној „умереној опозицији“, па чак ни да открије које конкретно групе она сматра „умереним“, осим полумитске Слободне сиријске армије која се распала на десетине разноразних бригада. Штавише, у контексту фијаска који је доживео програм обуке „умерених јуришника“ на терену, вредан 500 милиона долара, Пентагон је отпочео масовно достављање наоружања Асадовим противницима из ваздуха. Не може се, међутим, са сигурношћу тврдити да се то оружје неће наћи у рукама ИД и осталих „неумерених“ терориста, као што се догодило са партијом џипова „Тојота“. Те џипове су САД послале „умереној Слободној сиријској армији“, али су они доспели у руке „неумерене Исламске државе“, о чему је својевремено брујао интернет. По свему судећи, САД су одлучиле да дејствују у правцу одлучне измене ситуације на бојном пољу у корист широке коалиције „против Асада”, која ће бити проглашена за „умерену“, а тек након тога ће се водити дијалог, ако уопште буде потребно. Све је ово утолико актуелније с обзиром да је регуларна сиријска армија уз подршку руске авијације почела да прелази у офанзиву. Вашингтон очигледно жели то да спречи.

У Сирији се непрекидно оснивају разноразне алијансе између различитих групација, укључујући и алијансе са „Исламском државом“. Јуришници су час у једној, час у другој алијанси, као и њихово оружје. У провинцији Хама дејствује „Освајачка армија“ која броји неколико десетина хиљада припадника. У њеном саставу су такве терористичке групе као Ал Нусра, Ахрар ел Шам и друге. Сада је све већа опасност да ће они можда и посредно, преко трећих руку, добити америчко оружје. Добро је што бар нису у питању средства ПВО.

Одбијање Америке да координира своје потезе везане за „разбацивање са неба“ оружја изнад подручја где све врви од исламистичких банди, значи да се стварају предуслови за распиривање рата против Дамаска и Русије која га подржава, али „рата преко посредника” (proxy war), тј. туђим рукама, између осталог и рукама нескривених терориста. То прети да још више погорша односе између Русије и Америке у свим осталим правцима, све до постављања питања нових санкција против Москве, али овога пута не „због Украјине“ него „због Сирије“. Вашингтон јесте привремено „оставио по страни“ Украјину и јачање војног потенцијала источноевропских суседа Русије, али то још ништа не значи. Главна „битка“ премештена је у сиријску пустињу.

Више о конфликту у Сирији

Засада још увек није у питању конфронтација у виду такозваног „рата преко посредника“. Очигледно се рачуна на то да ће Руси посустати, као и Асадова армија, која је већ прилично исцрпљена у четворогодишњим борбама. На исламистичким сајтовима већ су се појавиле сцене које приказују како америчке ракете спаљују Асадове тенкове у провинцијама Хама и Идлиб. То није она „координација“ потеза са Америком у Сирији коју је Кремљ желео. Москви је упућен изазов одбијањем политичких преговора о будућности Сирије. Москва тај изазов може прихватити и јачањем савеза са Техераном, који је такође врло одлучан у намери да подржи Дамаск војном силом.

Георгиј Бовт је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.