Повратити територије пре зиме

Дормидонт Вискарев
Реакција Запада на руску војну интервенцију у Сирији није хомогена. Француска и Немачка су ублажиле реторику, док Велика Британија и САД изражавају „забринутост” и оптужују Москву да „напада погрешну страну”, тј. такозвану „умерену сиријску опозицију”, али не желе да именују представнике тих „умерених”, јер се у суштини ради о групама које се мало разликују од „Исламске државе”.

Прошло је недељу дана од почетка ваздушних напада руске авијације на положаје исламских терориста у Сирији, а тих неколико десетина напада већ је одјекнуло у свету јаче од неколико хиљада које је коалиција на челу са САД извршила за неколико месеци. Испоставило се да је у овом случају реакција Запада далеко мање консолидована него када је реч о односу Москве према Украјини.

Француска, како је изјавио њен председник, под одређеним условима допушта могућност заједничких дејстава са Русијом у нападима на „Исламску државу”. Немачка канцеларка Ангела Меркел наглашава да Русија треба да одигра важну улогу у решавању сиријске кризе, с тим што и Башар Асад може учествовати у том процесу. Насупрот њима, Велика Британија је дејства Русије у Сирији окарактерисала као „озбиљну грешку”. Све је оштрија и критика коју упућују САД, где појединци већ говоре о увођењу нових санкција Москви.

Русији се приговара да „напада погрешну страну”, да не бомбардује само „Исламску државу”, него тобоже и такозвану „умерену сиријску опозицију”. Већ после првих руских напада појавило се саопштење седам земаља (Немачке, Француске, Велике Британије, САД, Саудијске Арабије, Турске и Катара) са изразима „забринутости” тобоже због погибије цивила у руским бомбардовањима. Индикативно је да се слична саопштења нису појавила после случајног ваздушног напада америчке авијације на болницу „Лекара без граница” у авганистанском граду Кундузу, иако се се то догодило приближно у исто време.

„Забринутост” низа земаља због војног мешања Москве у сиријски конфликт на страни Башара Асада прети да прерасте у свеобухватни информациони рат, а временом и у посредну конфронтацију са руском авијацијом, и то туђим рукама. Те руке могу снабдети оружјем они који сада критикују Москву. Они иза своје критике скривају сопствене циљеве, а ти циљеви се не своде само на борбу против „Исламске државе”. Из тог угла треба посматрати оштру критику потеза Москве од стране Ријада или Дохе, који не само да су од почетка били инспиратори војних дејстава усмерених на Асадово свргавање, него још и директно или индиректно подржавају поједине групе које се боре против Асада.

Потезе Русије помно прати и Турска. Она је већ изјавила протест поводом случајне повреде свог ваздушног простора од стране руских ловаца. Од почетка године Турска се залаже да се бар на северу Сирије уведе зона забране лета и да се на тој територији формира својеврсна тампон-зона дуж турске границе. Интервенција Русије је покварила те планове. Уосталом, север Сирије контролишу Курди, а не „Исламска држава”. Турци не желе да се сиријски Курди споје са Курдима из Ирака (и утолико пре са Курдима из саме Турске) и да формирају независни Курдистан. Према неким информацијама, донедавно је турска обавештајна служба била предусретљива према припадницима „Исламске државе” (они су добијали азил у Турској и примали финансијску помоћ). Турци су се тек недавно придружили коалицији против „Исламске државе” и сада из ваздуха нападају и положаје Курда.

САД тврде да Русија „напада погрешну страну”, мислећи на „умерену опозицију”. Вашингтон, међутим, избегава да именује представнике тих „умерених”. Пентагон и Бела кућа не воле да одговарају на питања бомбардује ли америчка коалиција такве групације као што је Ал Нусра (која се понекад и сама сукобљава са „Исламском државом”) или Ахрар ел Шам (терористи који припадају коалицији „Исламски фронт”), или „Армија ислама”, која је постала „чувена” по бруталном покољу у духу „Исламске државе” у радничком насељу Адра близу Дамаска. Американци такве не бомбардују.

„Исламски фронт” и „Армија ислама” планирају да у Сирији оснују исламску државу у којој ће важити Шеријат, и у томе их подржава Саудијска Арабија. Само условно се може сматрати да су они „умерени”. „Исламском фронту” је блиска још једна исламистичка организација, која је донедавно претендовала на „умереност”, а зове се „Сиријски фронт револуционара”. Они, додуше, нису сврстани у „умерене”, јер су склопили савез са „Исламском државом”.

На Западу се најчешће за „Сиријску слободну армију” говори да је умерена. Њу су почетком рата основали официри који су дезертирали из регуларне армије. У „Сиријској слободној армији” је од почетка било много ситнијих група, укључујући и исламистичке, а у идејном смислу су била јака „Муслиманска браћа”, коју прећутно подржава Ердоганова влада у Турској. Та „браћа” су кратко била на власти у Египту, и свет је имао доста прилике да види резултат њихове владавине. Само је војни преврат спасао земљу од даље исламизације. Од овог пролећа се „Сиријска слободна армија” фактички распала као структура, али зато под њеним окриљем дејствује гомила ситнијих и самосталних локалних наоружаних група, које се залажу за тактичке савезе са исламистима, чак и са онима из „Исламске државе”. Они који наоружавају такве групе треба да имају у виду да ти јуришници често прелазе из једне структуре у другу и да се њихово оружје може наћи у рукама „Исламске државе”.

Притисци на Русију ће, наравно, бити све већи. Од Кремља се захтева да одустане од потеза који могу довести до јачања положаја Асадових трупа. У којој мери ће Русија успети да се супротстави таквом притиску – ствар је дипломатског „ценкања”, између осталог и око судбине самог Асада и његове улоге у преговарачком процесу прелазног периода. Када је реч о чисто војнотактичким задацима, регуларне трупе су ове године изгубиле велики део територије, тако да ће им за поновно успостављање контроле уз подршку из ваздуха бити потребно најмање два-три месеца. И то треба да заврше пре зиме, када ће у овом региону почети веома снажне пешчане олује.

Аутор је политиколог, члан Савета за спољну и одбрамбену политику

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“