Захар Прилепин - писац у фокусу Београдског сајма књига

Најпревођенији руски писац у последњој деценији Захар Прилепин, гост у фокусу 61. међународног београдског сајма књига, каже да се у Србији осећа као део породице, да му се последњих година враћа осећај да поново живи у земљи која га слуша и коју сам слуша, али и да не разуме нове перцепције рода.

На Београдски сајам књига Прилепин, чије су књиге преведене на 25 језика, лауреат више од 20 награда, дошао је са три нова наслова - „Самиздат Б92” објавио је књигу прича „Седам живота" и књигу есеја „Није туђи рат”, а „Логос” документарну прозу „Писма из Донбаса”.

Уз Прилепина се везују придеви провокативни, контроверзни, борбени, другачији, за многе је откриће руске књижевности 21. века, реалиста, метафизичар, савремени класик, велики писац, а књижевна критичарка Сања Милић додаје „песник у свим својим књигама прича и у свим својим романима”. Сам Прилепин истиче да када пише не обазире се на трендове у књижевности, следи своје „унутрашње задатке”, а да ли ће написати роман или збирку приповедака дешава се само од себе и увек настоји да све што пише личи на песму.

Он је, говорећи у сали „Иво Андрић” Београдског сајма, нагласио да писца увек води осећање и интуиција, као и да је најважнија безнадежна, луда заљубљеност у књижевност. „Писање је комбинација интуиције, стручности и луде љубави према књижевности. Књижевност је када количина прочитаних књига прелази у квалитет твојих књига”, рекао је Прилепин, одговарајући на питања студената Филолошког факултета у Београду, преноси Б92.

Он је приметио и да има много добрих познавалаца књижевности и књижевних критичара који не могу ништа сами да напишу.

„Књижевност је авантура лаика који нешто ради, а не зна како то ради. Не може се научити како дух долази у књижевност”, нагласио је руски писац. Прилепин се осврнуо на свој први роман „Патологије” о рату у Чеченији у коме је учествовао и рекао да је желео да пише роман о љубави, али је схватио да „нема довољно мисли о љубави”, па је одлучио да ће писати мало о рату, мало о љубави.

На крају је то испао роман о рату, каже и додаје да се често каже да шта год да Рус узме да ради, испадне „рафал калашњикова”.

Он је нагласио да није битно о чему се пише, већ да се нађу лепе речи којима ће се описати људска душа. У време када је писао књигу „Сањка” каже да је имао утисак да живи под окупацијом, али да последњих година има поново осећај да је у земљи која га слуша и коју он слуша.

О књизи „Црни мајмун” Прилепин је рекао да је то роман о болесном осећању голог човека, али да га читаоци у Москви много воле, јер они воле све што је мрачно, те их је овим насловом “нахранио”. Прилепин је поменуо и своје гостовање у Француској када је говорио о породици, мушкарцима и женама, држави, религији, и када су му тамошњи интелектуалци честитали на храбрости да јавно говори о тим темама.

„Брак између мушкарца и жене и вера у бога за њих је фашизам”, приметио је Прилепин. Говорећи о књизи „Обитељ”, Прилепин је нагласио да у животу постоји илузија да су жртве на једној страни, а злочинци на другој, али да у стварности није увек тако.

Прилепин је рекао да се последњих година његова дела, осим у Србији и Француској, слабо преводе, и да се „европска демократија” најбоље види у чињеници да се масовно преводе наслови украјинских писаца, за разлику од руских. Он је поменуо и да је требало да буде гост на Сајму књига у Пољској, али су му домаћини ускратили гостопримство након молбе украјинских писаца. Прилепин наглашава да није тужан због тога, да има много читалаца у Пољској и да се тамо више писало о његовом одсуству него о представљању украјинских писаца. „Важно је бити искрен са својим читаоцима, није важно да ли ћу отићи у Пољску или не. Увек могу да дођем у Београд”, рекао је Прилепин.

На питање Сање Милић, која је водила разговор са Прилепином, да ли је породица „спас за сваког човека”, као што је за његове ликове, познати писац је нагласио да Бог није смислио другу перцепцију света за човека осим продужетак врсте и да он не разуме нове трендове у перцепцији рода. За Прилепина породица је исходиште стрпљења, васпитања, љубави, а на питање како тако добро пише женске ликове, одговара да је са истом женом у браку већ 20 година.

Познати писац се и предано бави хуманитарним радом, што је на свој начин нашло места и у књизи „Писма из Донбаса”.

„Хуманитарни рад на Донбасу покварио је моју репутацију у Европи”, објаснио је Прилепин у интервјуу за „Блиц” (штампано издање). „Књиге ми јесу преведене на 25 језика, али последњих година врло мало. Руски писци се данас у Европи не преводе. Украјински се преводе. Требало је да идем на сајам у Пољску. Међутим, украјински писци су били против и Пољаци су ми отказали. Нисам био тужан, тамо имам бројну читалачку публику. Они су прошли без нарочите пажње, а сви су писали о томе да ја нисам дошао. Мој немачки агент ми каже да му је тешко да ради моје књиге. Рекох му да не брине јер данас и Достојевски, да је жив, не би прошао у Немачкој”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“