Путиново обраћање „извозницима обојених револуција”

Владимир Путин је раније три пута одржао говор у УН. Последњи пут је наступио 2005. године. Овога пута се од његовог говора много очекивало. Односи Русије и Запада су сувише лоши, и сувише је велико међусобно неразумевање у погледу мотива, циљева и потеза друге стране.

Готово сви који су говорили пре Путина (Барак Обама, Анджеј Дуда, Си Ђинпинг) у своме говору су се осврнули на Други светски рат. То је, са једне стране, била обавеза према јубилеју, а са друге својеврстан мост који спаја оно време са савременим тренутком, у коме су проблеми спречавања ратова, агресија и других људских трагедија и даље актуелни. То је тако, између осталог, и због недовољне ефикасности саме Организације Уједињених нација, за коју се већ одавно говори да је треба реформисати. Засада, међутим, није пронађено ништа што би било боље од система усвојеног на Конференцији у Јалти, коју је поменуо руски председник. Према Путиновим речима, тај систем је скупо „плаћен у два светска рата”, али он је „сачувао свет од великих потреса”.

Наравно, може се сматрати да је одбојност према „обојеним револуцијама” фикс-идеја Кремља, али је непобитна чињеница да је савремено међународно право, укључујући и документе УН, немоћно пред ситуацијом у којој се услед револуционарних промена, подстакнутих споља, читаве земље претварају у рушевине и остају без делотворних државних институција.

У разговорима о реформи УН у последње време се помиње и идеја да се укине право вета које има „велика петорка”. У томе се огледа један важан аспект данашње светске политичке сцене. Наиме, многе земље заправо желе да одузму право вета Русији у контексту украјинске кризе. Француска је недавно предложила „великим силама” да се добровољно одрекну привилегије стављања вета када се ради о масовном убијању људи, итд. Међутим, засада идеју подржава тек нешто више од трећине чланица УН. Теоретски гледано, могуће је спровести реформу Повеље УН помоћу две трећине гласова у Генералној скупштини, али ипак ће бити потребна и сагласност свих сталних чланица Савета безбедности.

Према учесталости примене права вета СССР је био на првом месту у току првих 10 година постојања УН (половина свих случајева коришћења овог права), а затим су током 1970-их и 1980-их на прво место избиле САД. Ако се не рачуна украјинска криза и намера да Москва буде „кажњена”, онда је неизвесно како ће се укидање права вета генерално одразити на ефикасност УН. „Велике силе” чак и самом претњом да ће ставити вето заправо приморавају стране на тражење компромиса. Како је то прокоментарисао Путин, приликом оснивања УН „није се ни претпостављало да ће чланице по сваком питању бити једнодушне... Суштина ове организације је управо у изналажењу компромиса”.

Путин није човек од кога се могла очекивати „критика” СССР-а за „покушаје примене социјалистичких експеримената у другим земљама”, што је понекад имало катастрофалне последице. Руски председник је својевремено окарактерисао распад СССР-а као „огромну геополитичку катастрофу 20. века”. Међутим, та неочекивана Путинова теза у његовом говору је постала разумљива само неколико тренутака касније. Он аналогију види у садашњем „извозу револуција”. Наравно, може се сматрати да је одбојност према „обојеним револуцијама” фикс-идеја Кремља, али је непобитна чињеница да је савремено међународно право, укључујући и документе УН, немоћно пред ситуацијом у којој се услед револуционарних промена, подстакнутих споља, читаве земље претварају у рушевине и остају без делотворних државних институција. Такав је резултат „демократизације” у Либији. Сирија је такође на прагу такве катастрофе. У том смислу су индикативне следеће Путинове речи: „Имам жељу да питам оне који су створили ту ситуацију: ’Да ли сте ви уопште свесни шта сте урадили?’”.

Копирница „обојених револуција” ради нон-стоп

Садашњи догађаји у Македонији готово су по свему идентични са оним што се пре две године догађало у Украјини. Све као да је ископирано у два примерка, само што је овом „другом примерку” придодат албански фактор.

Упркос очекивањима, руски председник се у своме говору није упуштао у суштину несугласица по питању Сирије између Москве и Вашингтона, оставивши то за разговор у четири ока са Обамом, који је затим уследио. Уместо тога Путин је посветио пажњу теми која је „неоспорна”, тј. борби против тероризма, а у овом конкретном случају против терористичке организације „Исламска држава”. Линији које се придржава Америка када је реч о Сирији (а Американци тамо и даље подржавају такозвану „умерену опозицију”, која се од Асадовог режима једва издваја на политичком пољу, и нимало се не издваја од њега на бојном пољу) Путин се посредно супротставио предлогом да се формира антитерористичка коалиција, „чију основицу треба да чине исламске земље”. Заправо, уз учешће Русије већ је формиран координациони центар за борбу против „Исламске државе”, у коме учествују Ирак (чије су власти претежно шиитске), шиитски Иран, Русија и сиријске власти.

На политички „експлозивној” украјинској теми Путин се задржао само толико да понови званични став Москве, тј. да помене Мински споразум који треба испоштовати. Али Путин не би био Путин ако и овом приликом не би осудио „блоковски начин размишљања” (који се одражава кроз ширење НАТО-а), као и покушаје једне силе да доминира у свету. Обама је сат времена пре Путина говорио у УН да ће санкције против Русије остати на снази, а Путин је посредно парирао да „једностране санкције ’које се уводе мимо УН’ имају политички циљ, а поред тога омогућавају елиминацију економске конкуренције”. Руски председник је, по свему судећи, алудирао на планове о стварању трансатлантске и транспацифичке зоне слободне трговине када је осудио стварање „затворених ексклузивних економских клубова”. Зато је предложио да се то питање размотри у оквиру УН и СТО.

„Вероватно постоји жеља да се сви доведемо пред свршен чин, тј. пред чињеницу да су правила игре измењена тако да одговарају уском кругу земаља. То може довести до потпуне неуравнотежености светске економије”, изјавио је руски председник. Он је дао до знања да ће ту тезу изнети на нивоу клуба Г-20, из кога Русију нико није екскомуницирао, за разлику од Г-8. Велика је вероватноћа да ће Русија у оквиру Г-20 покренути ово питање заједно са Кином (јер Америка, на пример, не скрива да се транспацифичко партнерство оснива у великој мери као пандан све моћнијој Кини).

Више о руско-америчким односима

Путин је дефинисао своје приоритете у праћењу глобалног контекста. То су: немешање у послове суверених држава и пружање подршке легитимним властима, превазилажење „блоковског начина размишљања” у корист економске интеграције, заједничка борба са општим опасностима (било да је у питању промена климе или тероризам) и, најзад, верност принципу „добре воље” на коме се заснивају основни документи УН. После тога је Путин имао сусрет са председником САД. То је био њихов први званичан сусрет после две године. Обојици је био задатак да један другог убеде како имају „добру вољу” према другој страни. Судећи по тону Обаминих наступа (где су највише наглашени сила и изазов) и Путиновог говора (који је у целини гледано звучао мирољубивије), тај њихов сусрет свакако није био нимало лак.

Аутор је политиколог и члан Савета за спољну и одбрамбену политику.

Росијскаја газета. Сва права задржана.