У очекивању празника

Четвртог новембра ћемо прославити Дан народног јединства. То је релативно млад руски празник. Уведен је 2005. године, а појавио се из више разумљивих разлога. У земљи где се говори преко 160 језика и где живе десетине народа који исповедају све светске религије јединство је једина идеја која је неопходна за мирну коегзистенцију и развој државе. То је први разлог. Други је стварање нове нације, која више није совјетска него руска, у ширем смислу те речи (рус. „российская”). Зато су потребни и нови симболи. Требало је пронаћи догађај који је по датуму близу 7. новембра и направити од њега празник који може бити конкуренција совјетској традицији.

Лекција из Смутног доба

У Смутно време 17. века московска „елита“ сматрала је да је страна окупација Русије нешто добро - могућност за „окретање ка европској култури“ и „њеним вредностима“. Тако нису мислили руски народ и тадашњи патријарх Јермоген.

Историјски гледано, Дан народног јединства води порекло од догађаја с почетка 17. века, када су пољске трупе протеране из Русије и када је изабран нови цар Михаил Романов. Тако се завршио период који се у историји назива „смутно доба”. То је важан празник, и веома сврсисходан у смислу учвршћивања државности. Али он, по мом мишљењу, не побуђује посебне емоције, а суво расуђивање није увек корисно када је реч о државним празницима.

Убеђен сам да у данашњој Русији не постоји ниједан празник који се по својој кохезионој сили може упоредити са деветим мајем, Даном Победе у Великом отаџбинском и Другом светском рату. Тај рат још увек одјекује у срцима свих грађана Русије, у њиховим судбинама и познанствима. Људи чувају сећање на рат и поносни су на победу, на своје родитеље, на своје бабе и деде, и то уједињује совјетски период са новим периодом Руске Федерације. Ако се изузме та победа, грађани Русије данас имају различите ставове о совјетској прошлости.

Они далеко слободније мисле од људи совјетског периода. Ми смо сада по уставу добили сва она људска права о којима житељи СССР-а нису могли ни да сањају. То је право на слободу кретања и слободу говора, као и право на приватну имовину. Савремена Русија је капиталистичка земља у којој држава ипак покушава да сноси социјалну одговорност пред својим грађанима, што није нимало лако у садашњој економској ситуацији. Променила се и улога религије у животу друштва. Слобода савести је гарантована Уставом Руске Федерације, што је довело до развоја свих традиционалних конфесија: православља, ислама, јудаизма и будизма. Са друге стране, управо због мултиконфесионалности становништва ниједна од поменутих религија не може постати државна. Уосталом, Русија је грађанска држава.

Савремена Русија је од Совјетског Савеза наследила добро образоване грађане. Просвећени људи најчешће имају сложену перцепцију савременог битисања. По мом мишљењу, веома је погрешна представа о Русима као људима са којима је тешко наћи зајднички језик због њихових радикалних ставова. Не може се рећи да је тврдоглавост привилегија мојих сународника. Ми умемо да нађемо компромисно решење у сложеним и драматичним ситуацијама. Али не волимо када неко не жели да уважава наше интересе. Како је рекао наш изванредни писац: „У тучу се нећемо умешати, али ћемо у рату победити”. Руси најчешће збијају редове када се нација нађе у невољи. Санкције које су сада Русији увеле САД и земље Европске уније консолидовале су већину нашег народа и донеле још већу популарност В. В. Путину. Али и у садашњим условима руководство Русије никако не жели да се огради од целог света. Наша политика предвиђа потребу за сталним дијалогом са партнерима, колико год да су болни проблеми које треба размотрити.

Данас се веома често патриотизам доживљава као некаква национална идеологија. Сматрам да је такво схватање погрешно. Патриотизам је нормално људско осећање, исто као љубав према родитељима, која углавном није везана за било чија политичка схватања. Начин испољавања патриотизма свакако зависи од васпитања. Важно је да друштво и појединици праве разлику између патриотизма и национализма.

Путин: Споља се врши утицај на културни идентитет Русије

Председник Русије сматра да су културни идентитет и вредносни кодови Русије предмет отвореног напада споља, и да то није „фобија“ него реалност. Путин верује да се од тог утицаја мора лечити васпитавањем омладине у духу патриотизма.

Не треба заборављати да је патриотизам својствен свим народима. И Русима, и Татарима, Башкирима, Чеченима... Природно је да сваки народ има свој језик, своје нематеријално наслеђе, тј. обичаје, традицију, правила понашања, уметничку културу. Много тога се не подудара чак и код народа који припадају истој језичкој породици или су исте вере. Због тога треба бити крајње опрезан у тако осетљивој сфери као што су национални односи. Русија је земља у којој је мултикултурализам у спрези са некаквим општеграђанским правилима понашања. Треба отворено рећи да је понекад изузетно тешко очувати равнотежу интереса различитих народа који живе један поред другог.

Русија је земља у којој се стално нешто мења, али са друге стране у великој мери је присутна инертност. Она је условљена огромним пространством и трагичном историјом која је утицала на становнике Русије. Недавно је о том руском конзервативизму Андреј Кончаловски снимио филм „Беле ноћи поштара Алексеја Трјапицина”. Алексеј Балабанов, који је умро у мају 2013. године, у свим својим филмовима снимљених током 2000-их приказивао је управо ту несталност руског карактера, који се градио у наглим заокретима руске историје.

Руски редитељи су се стално враћали теми „човек и рат”. То је важило и за старе мајсторе, а важи и за млађе таленте. Та тема је заувек постала део руске свакодневнице и руске културе.

Појединцима се чини да цео живот изгледа као очекивање неког празника. Треба, међутим, схватити да је сам живот тај велики празник који се не сме пропустити. Људски живот нема пробну варијанту – ми увек живимо у коначној верзији.

Аутор је бивши министар културе РФ (2000-2004) и бивши председник Федералне агенције за културу и филмску уметност (2004-2008), а данас је руководилац научних пројеката Високе школе културне политике и управљања у друштвеном сектору Московског државног универзитета.

Росијскаја газета. Сва права задржана.