Нова стратегија на Леванту: искорак на Исток са освртом на Запад

Reuters
„После Осетије и Крима могло се очекивати да ће акција Москве у Сирији бити веома ефикасна и добро промишљена. Русија је у великој предности у односу на америчку коалицију, јер има неопходне контакте и сарадњу са снагама које се на копну боре против терориста. Поред тога што на овај начин спречава експанзију терористичких група на Северни Кавказ и везује их за Сирију, Москва је успешном војном и дипломатском акцијом повратила углед изгубљен у постсовјетском периоду, с тим што сада испољава далеко више опрезности него у ранијим временима", пише др Јевгениј Сатановски, директор Института за Блиски исток у у чланку „РМагазина“, нашег додатка за часопис „Недељник“ који је изашао из штампе 29. октобра.

Појава руске авијације у Сирији, тачније једног авијацијског пука и пратећих служби, из корена је изменила ситуацију у региону. Русија је, супротно свим прогнозама, дејствовала тајно, брзо и ефикасно. То се у принципу и могло очекивати ако се анализирају њена дејства у Осетији и на Криму. Руска Федерација је била изузетно учтива и конструктивна, али чврста у својој понуди свима који могу да бирају: или да учествују под њеним условима, или да се склоне с пута и не сметају јој да ратује против терористичких групација тамо где сматра да је то потребно и онако како нађе за сходно. Легитимитет њених дејстава у Сирији обезбеђен је захваљујући Асадовој влади.

Додајмо још и ово: у случају да руско руководство донесе одговарајућу одлуку, одрешене су му руке и за војна дејства у Ираку, будући да је влада те земље позвала Русију да дејствује, утолико пре што је у Багдаду формиран центар за координацију антитерористичких дејстава Ирака, Сирије, Ирана и Русије. 

Ова последња околност је шамар председнику Обами, чија незграпна коалиција – а она се састоји од 62 земље – више од годину дана дејствује на ирачком небу без икаквог значајног успеха. Делимично се тиме објашњава и Обамино прорицање да ће руска операција у Сирији доживети фијаско, док су са друге стране Путинове изјаве о Сједињеним Америчким Државама и самом Обами далеко коректније. Руска авијација је неупоредиво ефикаснија од авијације САД и њихових савезника јер има копнену подршку сиријске армије, одреда Курда и Друза, шиита и Иранаца, а уколико буде неопходно да се Исламска држава (ИД) дотуче у Ираку – и тамо ће Русија имати копнену подршку армије Ирака, Иранаца, локалних Курда и шиита. Уосталом, Американцима нико није бранио да успоставе потребне везе. Додуше, сметала им је збрка коју су сами створили у одређивању својих циљева, задатака и савезника. 

Преломни тренутак 

Карактеристичне су реакције иностраних медија у погледу резултата првих ваздушних напада руске авијације на положаје ИД и других терористичких група у Сирији. Главни мотив у свим западним публикацијама гласи да Руска Федерација не бомбардује Исламску државу него неке друге циљеве. То је делимично тачно јер су код Хомса бомбардоване просаудијске и протурске групе. Али то не значи да на том подручју нема припадника ИД. Напротив, они су неколико пута покушавали да приђу Хомсу са друге стране Палмире и нападну отуд како би привукли пажњу на ту страну и зауставили офанзиву оружаних снага из Дамаска на тај град. 

Први ваздушни напади руске авијације нанели су Асадовим противницима прилично велике губитке. Отуд забринутост државног секретара Керија, отуд и хистерија саудијског руководства – од министра спољних послова до сталног представника Саудијске Арабије при УН. Та реакција је индикативна. То значи да Москва уништава конгломерат исламистичких група који је Ријад створио са толиком муком. 

Руска авијација, за разлику од снага „коалиције“, дејствује у контакту са сиријском армијом и зато поседује актуелне обавештајне податке са терена и могућност да наводи авионе на циљ са прве линије фронта. Запад ће се на све начине трудити да умањи значај те чињенице и да је подвргне подсмесима, али углавном у медијима. Било би смешно на званичном нивоу јавно изражавати забринутост што Русија бомбардује „погрешне“ исламисте. „Ал Нусра“ је и даље на црном списку терористичких организација Стејт департмента. Американци су забринути због тога што се бомбардују исламистичке групе које они „иза кулиса“ користе за своје циљеве. 

То су пре свега групе „Ахрар ел Шам“ и „Џунд ел Шам“. У вези са тим се форсира тема „настрадалих цивила“, иако ту тврдњу нико не може документовати. Треба истаћи да максимум који данас Русија жели да постигне у Сирији јесте стабилизација фронта и стварање оптималних услова за офанзиву Асадове армије и курдских одреда на Раку. Ослобађање главног упоришта „Исламске државе“ кроз које се нафта шверцује у Турску довешће до гашења борбене активности ИД у Сирији и Ираку. 

Сједињене Америчке Државе сматрају да се иза руских дејстава у Сирији крије жеља Русије да се позиционира као глобални играч, да се ослободи санкција и дезавуише или замрзне украјинску тему. У стварности, међутим, поред заштите националних интереса тај корак Русије био је условљен и очигледном демонстрацијом почетка распадања монополарног света насталог после распада Совјетског Савеза. При томе је руска политика у саудијско-иранској конфронтацији направила крупан корак у приближавању Ирану. Снови лобиста арапских монархија о зближавању Русије са њима и идеје о саудијским инвестицијама, по свему судећи, остаће само снови. Москва је уједно направила упадљив помак у освајању симпатија западне публике, која више воли политичаре спремне да поступају ефикасно и да се не обазиру на политичку коректност. Њој су дејства Русије у Сирији разумљива. Додуше, утолико ће оштрија бити реакција званичног Вашингтона и Брисела, јер се не ради толико о Сирији колико о новом моделу доношења одлука на светском нивоу. 

Хоће ли ИД стићи у Русију? 

Иницијативе Русије везане за активизацију борбе против ИД побудиле су код многих политиколога бојазан због могуће експанзије ИД у Русији. Они се прибојавају шеме по којој ће се ИД осветити за руску акцију у Сирији и заузврат повести у Русији терористички рат. Јасно је да је став Русије према Сирији забринуо Саудијску Арабију, Катар и Турску као спонзоре „сиријског отпора“, његове радикализације и исламизације. 

То се догодило зато што се Европљани и Американци праве да то не виде и држе се по страни. Ријад и Доха су у Сирији узгајали џихадизам користећи неограничене финансијске приливе и материјално-техничко снабдевање. То им је дозволило да покрет отпора Асаду засите страним „добровољцима“ и створе противтежу регуларној армији како би утицај Ирана у Сирији и Либану свели на минимум. Да те земље нису спонзорисале исламисте, сиријски конфликт би брзо прошао акутну фазу, мада би рат био настављен дизањем појединих објеката у ваздух, а сунитско становништво би и даље имало негативан став према влади. 

Пројекат председника Путина који је он шематски представио у УН, колико се може судити о њему, састоји се у томе да се сачува присуство званичног Дамаска у политичком пољу Сирије као једине гаранције да она неће бити претворена у „неуспели државотворни покушај“. Када Асадови противници и њихови спонзори схвате да су у пат-позицији, моћи ће да се пређе на инкорпорирање сунитске елите у економски и политички живот Сирије, као што је својевремено урађено са чеченском елитом у Русији. Јасно је да у Чеченији није било конфронтације по верском питању. У Сирији она постоји, али инкорпорирање сунита је могуће, што доказује искуство државног апарата Асада старијег, који је створио витални систем управљања и поделе добара. Да ли ће се то инкорпорирање реализовати са млађим Асадом или без њега – није толико важно. Саудијска Арабија не може бесконачно дуго финансирати јуришнике за јеменски, сиријски и ирачки фронт. Она у условима кризе цена нафте има проблема са буџетом. Ако се очува динамика трошења златних и девизних резерви краљевине на глобалне пројекте, те резерве ће нестати за две-три године. Отприлике за годину дана Ријад ће почети да осећа у региону притисак од стране Ирана с обзиром на раст финансијских могућности Техерана захваљујући слабљењу санкција. Према томе, тешко да ће Саудијска Арабија и Катар у средњорочној перспективи имати довољно снаге и средстава да организују велики покрет џихадизма на Северном Кавказу. Они могу да плате терористичке нападе који ће имати великог одјека, али не да изазову пометњу каква је владала током деведесетих година прошлог века. Уосталом, сада је и ситуација у севернокавкаским републикама другачија. Конкретно, Чеченија има искуство ратовања на својој територији које нико не жели да понови. Зато се о експанзији ИД или Ал Нусре на Северни Кавказ може говорити само теоретски. 

Поред тога, руско војно присуство у Сирији „везује“ снаге џихадиста за њену територију. Ако се наставе борбена дејства и очува стабилност сиријских власти, онда ће вероватноћа појаве жаришта џихада на Северном Кавказу бити сведена на минимум. Главни услов за присуство џихадиста на Северном Кавказу је новац, а новца нема пошто су финансијски токови арапских монархија усмерени на Сирију, Ирак и Јемен, а катарски још и на Либију и Синај. На ове територије се упућују и „добровољци“ којих је сада све мање. 

„Нова реалност“ 

Занимљиви су процеси који се одвијају откако су Русија, Сирија, Иран и Ирак основали заједнички Информациони центар у Багдаду за координацију борбе против ИД. Та одлука је по мишљењу САД створила „нову реалност“ и приморала Запад да се потруди и удуби у смисао планова Москве. Реално гледано, стварање центра који је западна штампа окарактерисала као заједнички генерални штаб четири земље означава да се у Багдаду налазе „официри за везу“, да они прате ситуацију на фронтовима Сирије и Ирака и шаљу заједничке препоруке својим престоницама.

Руски председник је у УН наговестио могућност стварања алтернативне коалиције за борбу против ИД пре сусрета са председником САД, и том приликом „резервисао“ учешће у поменутом савезу оних којима је Вашингтон претходно ускратио такву могућност. Ради се пре свега о Ирану и Сирији. Најоптимистичнији резултат руско-америчких консултација могла би бити подела зона одговорности двеју коалиција и успостављање контаката како би се искључили случајни међусобни окршаји и успоставила општа координација дејстава. Реалније је очекивати да и једна и друга коалиција дејствују по сопственом нахођењу, истичући само „црвене заставице“ и међусобно координишући своје процесе колико је потребно.

Истаћи ћемо на крају и то да су дејства руског ратног ваздухопловства у Сирији и продор руске дипломатије у правцу Ирака, поред свега осталог, омогућили Русији да поврати углед изгубљен у постсовјетском периоду. Блиски исток поштује само јаке и самосталне. Москва, срећом, сада испољава далеко више опрезности него у ранијим временима, о чему сведочи ниво координације коју је понудила Израелу и Америци, а уз то правила игре која важе у овом региону поштује далеко више него Вашингтон. И то је, несумњиво, велики плус. Да ли Русија у овој ситуацији нешто ризикује? Наравно. Али ризиковала би много више да се у критичном тренутку није умешала у сиријски војни конфликт у овом минималном обиму који видимо. То очигледно не узимају у обзир они који критикују потезе руског руководства, нарочито критичари у самој Русији... 

Др Јевгениј Сатановски је директор Института за Блиски исток.  Оригинал текста је објављен на сајту Военно-промышленный курьер".

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“