Постоји ли излаз?

Дмитриј Дивин
Инцидент са руским авионом који су обориле снаге турског ваздухопловства биће тежак тест за билатералне односе између Москве и Анкаре. Сасвим недавно су их политичари и експерти третирали као пример успешног успостављања односа између дојучерашњих историјских противника.

Не би било коректно разматрати садашње проблеме као нешто што се појавило изненада и без видљивих разлога. Познати турски есперт Булент Араз окарактерисао је руско-турске односе као „ривалско партнерство”. И заиста, по многим политичким питањима погледи Москве и Анкаре се нису подударали. То се тицало и нагорно-карабашког конфликта у Грузији, чију територијалну целовитост турски политичари нису доводили у сумњу. Анкара није ни покушавала да отворено инсистира на теми Крима, али њен однос према измени статуса овог полуострва у корист Русије може се дефинисати као опрезна скепса.

Међутим, несугласице су дуго и успешно превазилажене развојем економских односа од којих су обе стране имале користи. Чинило се да ће прагматичан однос и даље потискивати у други план све несугласице и спорове око појединих политичких питања, утолико пре што односи водећег турског политичара протекле деценије Реџепа Ердогана са САД и Европском унијом нису баш идеални. Анкара није била одушевљена односом Вашингтона према курдским покретима на Блиском истоку, а окретање Турске у правцу евроинтеграције није било у Бриселу дочекано са нарочитим ентузијазмом. Стране нису могле да постигну договор у вези са кипарским питањем, а и „курдска карта” унутар Турске такође је провоцирала дискусије у Европској унији о сврсисходности пријема Анкаре у своје редове. Штавише, Турска је била једина чланица НАТО-а која је добила статус партнера у дијалогу са Шангајском организацијом за сарадњу (ШОС). Једном речју, Русија и Турска су пристајале на неслагање по читавом низу питања, али једна другој нису прелазиле „црвену линију”, нити су доводиле у сумњу неопходност продубљивања економске сарадње. О томе сведочи и припрема за реализацију енергетског пројекта „Турски ток” који треба да смањи зависност РФ од Украјине као земље транзитера руског гаса.

Додуше, логика „сагласност на несагласност” није почела да „шкрипи” тек ове 2015. године. То се догодило још 2011. године, када је на Блиском истоку наступило такозвано „арапско пролеће”. Москва је те догађаје доживела као опасан изазов, везан за колапс светске државности, за јачање исламског фундаментализма и страховање од његовог извоза у постсовјетске земље и саму Русију. Са друге стране, Турска је у томе видела шансу да се врати у регион који је Анкара годинама третирала као свој приоритет. Отуд и турска подршка лидеру египатске „Муслиманске браће” Мухамеду Мурсију и оштар заокрет у правцу критиковања Израела и политичког „палестинофилства”. Отуд и борба против власти Башара Асада. Анкара је фактички изразила своју заинтересованост за Блиски исток као своје ближе погранично окружење.

На крају су два евроазијска гиганта створила различиту политичку „оптику”. Москва у Сирији као главну претњу види „Исламску државу” и пропаст грађанске државе, а Анкара страхује од јачања позиције Курда и алавита и пораза својих „клијената”, заинтересованих за јачање турског утицаја у региону.

Инцидент са авионом је неоспорно угрозио односе двају евроазијских гиганата. Са обе стране је у питању престиж земље и сопствено схватање перспектива изласка из садашње ситуације. Та ситуација ће се, наравно, мењати и прецизирати. Емоције у Анкари и Москви достигле су врхунац. Међутим, пре свега треба имати у виду да обе земље имају одређено искуство изласка из сложених и готово безизлазних ситуација. Друго, ни једна ни друга страна не би желеле да ослабе једна другу и тако помогну трећим силама. Треће, Турска и сама одлично схвата да се и поред свег негативног односа према Асаду дестабилизација у суседној земљи може самом турском друштву вратити као бумеранг. И унутар тог друштва постоје екстремистичка исламистичка расположења чији представници су спремни да се боре против Ердогана, и поред његових односа са Русијом. Чак и ако поквари те односе, он неће обезбедити подршку и опроштај поменутих заједница. Све то улива извесну наду да ће стране пронаћи некакав modus vivendi у новим прилично незгодним условима.

Аутор је Сергеј Маркедонов, доцент Катедре за проучавање региона у иностранству и спољну политику Руског државног универзитета за друштвено-хуманистичке науке

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: