Дејтон јуче и данас

Мировни споразум о Босни и Херцеговини, потписан пре двадесет година на америчкој ваздухопловној бази близу града Дејтона (Охајо), први је озбиљан, добро припремљен и свеобухватан документ везан за решавање балканске кризе још од доба распада Југославије. Из перспективе каснијих догађаја на Балкану, и конкретно, неспособности међународне заједнице да пронађе модел решења косовског питања који би био прихватљив за обе стране, неће бити претерано ако кажемо да је у Дејтону био створен јединствен, и у оним условима прилично добар модел државног уређења. Босна и Херцеговина је тада добила међународноправни легитимитет и по европским мерилима невиђено „аморфни“ карактер државног устројства, чак и у поређењу са моделом конфедерације. Тај модел је омогућио да се заустави рат – најразорнији у Европи за последњих пола века, у коме је према различитим проценама погинуло између сто и двеста хиљада људи. Штавише, међународна заједница за 15 година није успела да изнедри неки другачији функционалан принцип решења проблема самопроглашених држава попут Косова или оних на постсовјетском простору.

Прелиминарни пакет докумената у Дејтону припремила је америчка страна, а у преговорима је посебну активност испољио Ричард Холбрук, специјални изасланик тадашњег председника САД Била Клинтона. Русију је на дејтонским преговорима представљао први заменик министра спољних
послова и будући министар Игор Иванов. Његово деловање није било толико упадљиво као Холбруково, али је у суштини управо он био посредник у контактима између западних представника (међу којима је био и шведски дипломата и будући министар спољних послова Карл Билт) са једне
стране, и лидера босанских Срба и Слободана Милошевића са друге. Иванов је упозоравао Пале и Београд да не настављају са конфронтацијом у Босни и Херцеговини, и управо такав његов чврст став одиграо је одлучујућу улогу у постизању компромиса којим је фиксирано тадашње затечено стање на терену, што је омогућило Србима у Босни да сачувају сопствену државност и обезбеде њено међународноправно признање као једног од државотворних субјеката Босне и Херцеговине. Како је изјављивао сам Игор Иванов, „први пут је пошло за руком да се све сукобљене стране подстакну на директан дијалог. Први пут је постигнуто да оне не доносе само фрагментарне одлуке него читав пакет споразума“. Поред тога, и сама Русија је и поред неповољних спољних околности успела да сачува своје присуство у Босни и Херцеговини. 

Према руско-америчком споразуму, који је тада такође потписан, било је планирано да неколико руских батаљона самостално учествује у предстојећој мировној операцији, додуше у зони одговорности америчке дивизије. Управо одатле, из Угљевика, у јуну 1999. године руска десантна
јединица извршила је чувени усиљени марш и запосела косовски аеродром „Слатина“.

Штавише, у годинама које су уследиле управо је Русија својим деловањем у оквиру „бонских овлашћења“, везаних за контролу испуњавања Дејтонског споразума, а такође у формату Савета безбедности УН, спасла Републику Српску од ликвидације коју су јој припремале западне
силе. Током протеклих двадесет година такви планови су неколико пута били близу реализације
и само је руско право вета спречило високог представника међународне заједнице (независно од тога која конкретна личност је у одређеном тренутку била у тој улози) да искористи своја овлашћења
и потпуно распусти државно-административне структуре Републике Српске. Последњи такви покушаји односили су се на конфликте око реформисања судског система у Босни и Херцеговини и организације одговарајућих плебисцита. Према расположивим информацијама, на нивоу ЕУ већ су
били припремљени документи о демонтирању дејтонског система под изговором да је неопходно ускладити унутрашње уређење БиХ са формалним захтевом за улазак у ЕУ. Међутим, у оба наврата процес није покренут зато што су Вашингтон и Брисел добили одговарајуће сигнале из Москве.

Игор Михаљев/РИА Новости

Данас управо дејтонско решење може постати могући модел компромиса између Запада и Русије у решавању ситуације у источној Украјини. Перспективе његове применљивости на Донбас дефинишу се следећим аспектима датог модела. Прво, дејтонски модел, за разлику од модела решавања ситуације у другим подручјима бивше Југославије – да и не говоримо о другим савременим конфликтним регионима у свету – представља спој ефикасног средства за „раздвајање страна“ са оперативном реализацијом нових уставних темеља државног уређења. Другим речима, територијална подела Босне и Херцеговине надовезала се на њено уставно „преформатирање“. Управо захваљујући томе је овај модел максимално прилагођен локалним условима и уједно омогућава његову каснију трансформацију, како у правцу веће унификације државе, тако и у правцу цивилизованог одвајања.

Друго, дејтонски модел је од самог почетка предвидео размештање значајних међународних мировних контингената не само на линији раздвајања двеју земаља него и на територији читаве државе. То је омогућило да се оперативно реше питања у вези са намерама једне или друге стране да прегрупише своје војне трупе и отвори нове „линије фронта“. Идеја „ванблоковске“ међународне команде мировних снага у целини је остварена управо у Босни и Херцеговини, а не на Косову, где је приоритет од самог почетка био дат НАТО-у. Такво искуство може бити искоришћено данас у Украјини.

Треће, дејтонски модел је фиксирао право које нема преседана у државном уређењу – да поједини државотворни субјекти ступају у „посебне односе“ са суседним државама (у суштини, са својим сународницима). Термин „конфедеративни односи“ у самом тексту докумената не постоји, али
је чисто теоретски гледано омогућен вектор преображаја формално јединствене државе у заједницу њених саставних делова са суседним земљама. У случају Босне и Херцеговине радило се о Србији и Хрватској, а у случају данашње Украјине може се говорити о потенцијалном уједињењу Донбаса са Русијом, Лавовске области са Пољском, Закарпатја са Мађарском, а Буковине са Румунијом.

Ако би таква могућност била фиксирана у тексту споразума о решавању ситуације у Украјини, она би у знатној мери могла смирити узбуркане страсти и уједно пренети питање (не)очувања јединствене Украјине у међународноправну раван. Четврто, прилично широки и еластични оквири дејтонског модела омогућавају да се он допуни у случају примене на данашње украјинске и „окоукрајинске“ реалије, тј. да му се додају нове могућности. То се пре свега тиче активнијег укључења механизама
мониторинга ОЕБС-а који су апробирани, на пример, у оквиру мировних процеса на Јужном Кавказу.

Аутор је доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Од Хага до Крима: дух „косовског преседана“

Росијскаја газета. Сва права задржана.