Подводне мине сиријске војне кампање

Валериј Курту
Русија је војном кампањом у Сирији закорачила у „прву лигу” међународне политике и тиме најавила промену правила игре. Ипак, тешко да је могуће формирање „велике антитерористичке коалиције”, будући да главни актери имају потпуно различите приоритете. Са друге стране, политичко преуређење Блиског истока је неопходно, али се при томе не сме дозволити општи рат „свих против свих” у овом региону.

После терористичких напада у Паризу и на Синају, а пре тога и војног мешања Русије у сиријски грађански рат, изузетно је порастао значај ове регионалне кризе. Сада међународне напоре у борбу против „Исламске државе“ улаже све више спољних (нерегионалних) актера. Током прошле недеље такву одлуку су донеле Велика Британија и Немачка, које раније нису показивале жељу да активно учествују у овој кризи.

Шта се може даље очекивати? Да ли је заиста у току формирање антитерористичке коалиције о којој сви говоре? Не би се рекло. Главни разлог негативног одговора на ово питање је у томе што се не подударају циљеви и задаци оних који обавезно морају учествовати у таквој коалицији.

Ситуација је парадоксална. Уз све огромне разлике у приступима спољних актера (САД, Француска, Русија, Велика Британија...), они ипак на сличан начин идентификују главног непријатеља. То је „Исламска држава“, коју би у идеалној варијанти требало уништити, или бар зауставити њено ширење. За решавање овог задатка потребно је крајње активно садејство регионалних актера – и унутар саме Сирије и у читавом региону. Заправо би требало да они изводе главна борбена дејства. Међутим, испоставља се да су управо њихови приоритети потпуно различити. Турска као главну опасност доживљава курдски проблем. Курди су за њу далеко опаснији од „Исламске државе“. У Саудијској Арабији је страх од иранске (шиитске) експанзије очигледно већи него страх од Ел Багдадијевих присталица. Иран игра компликовану регионалну игру, а „Исламска држава“ је само један од елемената те игре. Списак противника Башара Асада је необично дугачак. Исламски екстремисти јесу на том списку, али нису једини. Остале земље у региону грозничаво покушавају да задрже контролу над ситуацијом на сопственој територији, тако да су све време принуђене да балансирају између различитих варијанти. Не може се рећи да оне у сваком тренутку доживљавају „Исламску државу“ као најопаснијег непријатеља.

Такво стање ствари практично искључује могућност формирања праве велике коалиције, и уједно не обећава спољним силама ништа добро. Сви схватају и говоре о томе да се „Исламска држава“ не може победити без победа на копну. Због тога се становништву које живи на Блиском истоку нуди да оно ратује на копну, утолико пре што сви у овом региону ионако проклињу колонисте због војних интервенција. Међутим, ако житељи тих територија уопште буду ратовали, они неће ратовати против тероризма него једни против других, а то се не сме догодити. То значи да и Русија, и САД, Француска и друге земље могу доћи до закључка да је неопходно појачати своје војно присуство. Са друге стране, свима је добро познато докле могу довести војне интервенције на Блиском истоку.

Мотиви Москве

Руска мотивација за вођење сиријске кампање је вишеслојна. Најважнији мотив је наравно, опасност од неконтролисаног ширења тероризма. Други слој су односи са званичном сиријском влашћу, која је давнашњи партнер Русије. Овог лета је постало јасно да су ресурси сиријске власти на измаку. Она јесте била далеко отпорнија него што се 2011. сматрало на Западу, али исцрпљујући рат је учинио своје. Пад Башара Асада би сви доживели као велики пораз Москве.

Одређену улогу су одиграли и други мотиви, који подразумевају да учешће у сиријској кампањи може бити инструмент за постизање одређеног циља. То је на пример, тежња да се прошире оквири разговора са Западом, који се у последње две године готово у потпуности свео на украјинску тему и Мински мировни процес.

Са друге стране, руску акцију у Сирији треба разматрати и у ширем светском контексту. Москва претендује на право на које су САД имале монопол током протеклих 25 година (од почетка „Пустињске олује“). То је право да се примењује сила у циљу завођења међународног реда. Другим речима, у питању је функција „светског полицајца“. Русија је продрла у сферу у којој се решавају питања хијерархије.

Москва мења правила игре

„Монополарни свет“ је подразумевао да само САД, уз подршку својих савезника, воде ратове „у име мира“, то јест, оне ратове који нису везани за постизање сопствених конкретних и јасних циљева. Покретањем војне операције Москва је променила однос снага и перспективе решавања најважнијег међународног конфликта, с тим што од тога она нема никакву практичну корист. Такав је прерогатив прве војно-политичке лиге, чији учесници могу да диктирају степен важности конкретних међународних политичких догађаја.

Други важан моменат је тај што је конфликт у Сирији највероватније означио крај епохе „хуманистичко-идеолошког“ приступа решавању локалних криза. Донедавно је у дискусијама поводом међусобних размирица најважнији елемент била оптужба за злочин према сопственом народу, за брутално растеривање протестних митинга итд. Шеф државе који је таквим понашањем „укаљао свој лик“ сврставан је у категорију руководилаца који су „изгубили легитимност“, те је самим тим дијалог са њим постао непотребан, и штавише, недопустив. Садам Хусеин и Муамер Гадафи кренули су тим путем, а требало је да њиховим стопама крене и Башар Асад. Сада међутим, хуманитарна компонента по свему судећи уступа место реалистичком приступу. Црно-бела подела на добре и зле момке води у ћорсокак, тако да ће у новим условима свако са сваким морати да се ценка.

Бечка трајекторија

Сусрет у Бечу је означио почетак принципијелно нове фазе кризе у Сирији. То је други покушај преговора са отвореним финалом (први је био везан за Иран), када формат решења није унапред одређен него га треба пронаћи у току дискусије, тако да учесницима остаје само да разговарају о начину на који то треба постићи. Засада нико не зна како ће Сирија бити уређена после рата, и у овом конкретном случају је то добро. Наравно, нема никаквих гаранција да ће бити постигнут успех, али у концептуалном смислу је то здравији пут. Нажалост, поменутом процесу задат је тежак ударац дубоким руско-турским конфликтом после обарања руског авиона.

Русија нема ни жеље ни ресурса да воду дугу војну кампању у Сирији. Москви је политичко решење потребно исто као и осталима. Сада, додуше, оно треба да садржи чињеницу приметног руског војног присуства у Сирији. Тешко је и замислити да ће Кремљ одустати од инфраструктуре коју је тамо брзо створио, као што ни САД нису у потпуности напустиле Авганистан по завршетку мисије.

Ходање ивицом понора

Русији предстоји вешто жонглирање. Њен први задатак је да обезбеди будуће сопствено геополитичко присуство у Сирији независно од конфигурације власти у овој земљи. Други задатак је да не поквари односе са Ираном као веома важним регионалним партнером у будућности. За Техеран је очување садашње сиријске власти од животне важности, јер он оправдано очекује да ће свака промена бити фатална по иранску доминацију у Сирији. Сиријска епопеја је готово једина тема која цементира руско-иранске односе, док је по сваком другом питању Техеран сумњичав према Москви. Трећи задатак Русије је да не игра улогу велике светске силе која опслужује регионалне интересе Ирана, у истој мери у којој су САД, на пример, опслуживале интересе Саудијске Арабије.

Ескалација догађаја и брзо ширење њихових размера током последњих недеља наводи на још један неутешан закључак. Данас већ више није реч о Сирији, него о будућности читавог региона, јер је немогуће решити сиријску кризу без политичког преуређења Блиског истока. А тај задатак је неупоредиво већи и ризичнији. Додуше, данашња Русија се очигледно не боји ризика.

Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа „Русија у глобалној политици”, професор Националног истраживачког универзитета „Висока школа економије” (ВШЕ).

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“