Не дешава се често да оружје релативно мале вредности може да обесмисли даљи рад на пројекту развоја војног авиона вредном билион долара. Управо тако систем С-400, чија је цена 500 милиона долара, делује на нови амерички стелт-ловац F-35.
У новембру 2014. године Москва и Пекинг су потписали уговор вредан 3 милијарде долара за испоруку 6 дивизиона противавионских и противракетних комплекса С-400, што ће значајно увећати способност кинеске армије да се супротстави Америци и њеним савезницима на западном делу Тихог океана.
Систем С-400 може да открива циљеве удаљене и до 600 km, домет му је 400 km, при чему његове ракете развијају максималну брзину од 17.000 km/h, што значи да су много брже од свих постојећих авиона. То га чини застрашујућим оружјем за све оне који лете док су на његовом нишану. У Русији су дивизиони С-400 први пут ступили на борбено дежурство 2007. године, а сваки од њих има осам лансера, контролни центар, радар и 16 додатних ракета.
За разлику од много хваљених америчких ракета „Патриот“, које су се врло лоше показале током ратних дејстава, С-400 је створен са капацитетом да постане „краљ противавздушне одбране“. „С обзиром на изузетно велики домет и ефективне способности електронике у условима борбених дејстава, комплекс С-400 је оружје које мења правила ратовања. На оперативном нивоу ратног сукоба оно може озбиљно да стави на пробу актуелне војне капацитете противника“, рекао је за часопис Defense News Пол Гиара, председник агенције „Глобалне стратегије и трансформација“. „С-400 ствара ефекат претварања дефанзивног система у офанзивни и повећава зону коју покрива кинески ’противваздушни кишобран’ – све до територија америчких савезника и морске пучине далеко од обале.“
Можда није лоше да се подсетимо неких чињеница. Систем С-400 је развијен са намером да брани ваздушни простор Русије и појас широк неколико стотина километара дуж њених граница од ракета и авиона свих типова, укључујући и оне направљене по „стелт” технологији. Пошто се ради о врло убојитом и прецизном наоружању, које може да промени однос снага на сваком бојишту, Москва је дуго оклевала да својим угроженим савезницима Сирији и Ирану испручи чак и његову претходну верзију С-300.
Ракета система С-300 испаљена из Дамаска погодиће авион изнад центра Тел Авива за 107 секунди, што израелским пилотима не даје много шансе да преживе. Управо из разлога што ове ракете могу у потпуности да преокрену однос снага страна у сукобу, Израел је на све начине покушавао да спречи Русију да их испоручи у блискоисточно „буре барута”. Чак је најавио да ће свим расположивим снагама напасти дивизионе С-300 уколико буду предати на употребу Сирији.
Случај Кине умногоме је другачији, јер вероватноћа да ће се нека земља усудити да је нападне готово да је равна нули, а та чињеница, посматрана у ширем контексту, уопште не погодује пројекту развоја ловца F-35.
Војне стратегије Русије и САД веома се разликују. Америка се током Хладног рата ослањала на летелице стациониране на носачима авиона ради остваривања превласти на западном делу Тихог океана, и та стратегија важи и данас. С друге стране, у СССР-у се сматрало да су пловећи аеродроми лаке мете за далекометну авијацију и противбродске крстареће ракете.
Да је избио рат, далекометни бомбардери као што је Ту-95М узлетели би са добро брањених аеродрома смештених у средишњим деловима СССР-а, дошли до безбедних позиција и лансирали разорне крстареће ракете на америчке бродове. Совјетски пилоти би се потом вратили у базу и на телевизији гледали резултате своје акције.
Совјетска логика била је врло једноставна. Чак и тада, просечна цена носача авиона на нуклеарни погон износила је око милијарду долара, док противбродска ракета кошта милион долара, можда и мање. За новац који би морали да утроше на изградњу брода могли су да произведу хиљаду крстарећих ракета. Довољно је да само мањи број тих ракета погоди циљ, па да сви амерички носачи буду потопљени.
У СССР-у су били толико сигурни у прецизност свог оружја да су њихови бомбардери носили само једну ракету „Радуга“ Х-22 (кодни назив НАТО-а је AS-4 Kitchen) опремљену нуклеарном бојевом главом. Према речима стручњака за наоружање Била Свитмана и Била Ганстона, ове ракете „су могле да се програмирају тако да погоде одабрани прозор на Пентагону.“
Кина је одабрала да следи сличан пут. Усвојила је совјетску хладноратовску стратегију која предвиђа нападе на носаче авиона бомбардерима наоружаним крстарећим ракетама – копијама руских модела. Али, није неопходно потопити носач авиона – довољно је оштетити га, што у случају овако великих пловила често значи да ће поправка трајати и по неколико месеци. Данашњи ратови не трају толико дуго, па би избацивање њиховог брода из стоја приморало Американце да врло брзо одустану од даљег ратовања.
У погледу заштите својих носача авиона од напада крстарећим ракетама Американци се уздају у авионе F-35. До сада је у проблематични пројекат развоја овог ловца уложено више од билион долара. Чак и да се деси чудо, па F-35 превазиђе све своје недостатке, систем С-400 увек може да помрси конце креаторима описане стратегије.
Корпорација „Lockheed Martin“ нас уверава да F-35 има толико напредну електронику да може ометати сваки систем који му је у домету. Ипак, за систем С-400 то не представља велику потешкоћу. „Он има уграђене елементе посебно развијене да елиминишу утицај одбрамбених мера и стелт технологије. То су, на пример, много бољи радари, отпорнији на електронско ометање. Поред тога, ту је и комплет од три ракете са различитим путањама што помаже да се пробију вишестепени нивои одбране“, изјавио је за часопис The Diplomat Иван Ерлих, независни војни аналитичар.
Постоји још један начин на који систем С-400 може да направи проблеме ловцу F-35. Трупови авиона четврте генерације, попут Су-30 или Миг-29, израђени су од алуминијума, док они са стелт технологијом имају труп од композитних материјала на који се наноси слој који апсорбује радарске таласе, при чему само наношење траје неколико сати. За сваки сат лета авиона F-35 потребно је утрошити укупно од 9 до 12 радних сати за послове одржавања.
Наведени подаци важе када ваздухоплов лети у нормалном режиму. Хабање површинског премаза биће много више изражено ако пилот жели да избегне радарски сноп комплекса С-400, пошто ће тада морати да изводи оштрије маневре – наравно, ако уопште има времена да реагује док ракета брзо лети ка њему. Да би се у том случају обновио заштитни слој морају се применити специјалне репарационе технике, а ако су оштећења већа авион се поправља у халама компаније „Локид“. Из тог разлога у ваздухопловној бази Еглин на Флориди један авион F-35 опслужује 17 механичара.
Промотери пројекта развоја ловца F-35 тврде да он може емитовати таласе чија фреквенција „збуњује“ ракету С-400 и онемогућава њено дејство. Ипак, чињеница да је Ратна морнарица САД набавила 22 авиона „Гроулер” намењена електронском ометању сведочи да способности F-35 у овој области нису онакве каквим их представљају. Судећи по тексту објављеном на сајту дигиталног магазина Air Force Technology, постоје људи у америчкој морнарици и индустрији наоружања који сматрају да могућности најновијег ловца у погледу смањене уочљивости и електронског ометања нису на потребном нивоу.
„Званичници Пентагона налазе се у непријатној позицији. Уколико одлуче да додатно инвестирају у електронску опрему новог авиона, сличну оној на „Гроулеру“, то ће бити јасан сигнал да F-35 не може довољно добро да изврши задатке електронског ометања. Али, ако то ипак не ураде, биће угрожена безбедност пилота у случају да земље попут Кине повећају бројност и моћ свог противваздушног наоружања“.
Јасно је да под тим наоружањем Пентагон подразумева комплексе С-300 и С-400.
На сајту организације Air Power Australia објављено је следеће: „Ракетни системи земља-ваздух С-300П и С-400 су без сваке сумње најефикасније противваздушно оружје стационирано у азијско-тихоокеанском региону.“
„Често се системи С-300П и С-400 називају ’руским Патриотом’, иако су они по много чему бољи од овог америчког оружја и у својим новијим верзијама имају много боље перформансе у погледу мобилности, што значи да имају веће шансе од ’Патриота’ да избегну непријатељски противнапад“.
Испорука ракетних система Кини је потврда да су Москва и Пекинг у добрим односима. Продаја система С-400 је у духу прошлогодишње одлуке Русије да Кини прода вишенаменске ловце Су-35, иако су ти преговори застали јер је руска страна желела да заштити своју интелектуалну својину. Настављени су тек годину дана касније, када је Запад увео санкције Руској Федерацији.
Представници Русије су били забринути да ће Кинези купити само неколико комада, односно „узорака“, које би потом расклопили и утврдили јесу ли у стању да овладају примењеним технологијама. Уколико закључе да могу, вероватно би отказали остатак поруџбине и наставили са производњом копија које би касније јефтино продавали. Познато је да Кинези традиционално користе реверзни инжењеринг после набавке руског наоружања. На пример, њихов ловац Ј-15 представља копију авиона Су-33.
Међутим, сложеност система С-300 и руских авионских мотора показала се као непремостива препрека за кинеску индустрију склону копирању, што је охрабрило Москву да настави са продајом модерног оружја свом суседу. Поред тога, 2008. и 2012. године две земље су потписале споразуме којима се боље регулишу питања заштите интелектуалне својине.
У првој фази Пекингу ће се испоручити само четири ракетна система, али ће и то бити довољно да кинеско небо буде много заштићеније него досада.
Ако сте пилот авиона F-35 саветујемо вам да не улазите у домет система С-400!
Ракеш Кришнан Симха је познати индијски новинар и политички аналитичар, аутор Russia & India Report, редовни аутор блога на индијском сајту пројекта RBTH.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
За Трећи светски рат Русија спремнија од Запада 
Војна активност Русије на Далеком Истоку: ко чега треба да се плаши 
