Спремност „свесних народа“ за постизање договора - најобичнији мит

Reuters
Професор историје и политикологије универзитета McGill (Монтреал), стручњак за међународне односе Матвеј Ломоносов, упоредио је у чланку написаном за „Р Магазин“ међуетничке и међудржавне конфликте широм света са догађајима на Балкану с краја прошлог века. Сагледавањем тих конфликата може се доћи до неких заједничких показатеља који омогућавају да боље разумемо најважније догађаје у новијој историји постсоцијалистичких држава, пише експерт. Чланак је био намењен за новембарски број „Р Магазина“ (штампа „Недељник“), посвећен замрзнутим конфликтима у свету, али не и објављен због превеликог обима. Објављујемо га први пут на сајту „Руска реч“.

Почетком августа Хрватска и Србија су обележиле двадесетогодишњицу Операције „Олуја” и пада Републике Српске Крајине. Био је то један од најважнијих догађаја европске историје с краја 20. века. У контексту те годишњице и анализе савременог оружаног конфликта у Донбасу треба се добро замислити над питањима етничких конфронтација у новијој историји постсоцијалистичких држава.

Идејна вододелница, како у политичкој мисли, тако и у теорији међународних односа, повучена је по линији која одваја идеализам од реализма. Поред тога, човеку је својствено да своја размишљања о свету који га окружује усмерава у два правца: „Какав тај свет треба да буде?” и „Какав је он у пракси?”

Најпре ћемо се посветити ономе што је идеално, тј. нашим вредностима, жељама, очекивањима, осећању правичности и представама о „бољем животу”. Данас је у свету популарна теза да се управо са ослонцем на најузвишеније вредности, на пример на „међународно право”, могу лако решити проблеми међуетничких и међудржавних односа. На пример, ако се удубимо у хрватску стварност, у јавну и научну мисао те земље, видећемо да доминира мишљење како је операција „Олуја” била, ни мање ни више, оваплоћење историјске правде и остварење вековног сна хрватског народа о потпуној националној независности и, на крају крајева, исправан потез. Према таквој интерпретацији, недопустиво је било чије мешање у дејства „хрватских патриота” на путу развоја националне самосвести, исто као и било какво страно туторство, било какве правне норме са њиховим забранама или оптужбе за многобројна кршења људских права и за ратне злочине. Народ је, према тој интерпретацији, најузвишенија социјална вредност и он треба да има пуно право на национално самоопредељење.

На први поглед, народи могу заиста да се самоопредељују и бране своју територијалну целовитост. Али проблем се крије у другој тези, која подразумева да ћемо се о свему договорити чим народи буду сами решавали своје проблеме. Нажалост, чињенице показују да је спремност „свесних народа” за постизање договора заправо најобичнији мит. Знамо да хрватска национална мисао (једноставније речено, национализам) сматра да су дејства хрватске армије усмерена на сузбијање „побуњених Срба у Крајини” и „васпостављање територијалне целовитости домовине у њеним уставним границама” била оправдана. Са друге стране, за исту ту хрватску националну мисао је потпуно неприхватљиво „остварење вековног сна о стицању независности Срба у Војној крајини”. Хрватска се 2008. године солидарисала са албанском страном као оном која је такође „страдала од великосрпског режима Слободана Милошевића”, и у том контексту је признала независност Косова, иако је на својој територији имала конфликт који је у великој мери сличан, а који је она угушила далеко бруталнијим методама од оних које је применила српска војска на Косову. Истина, она је то обавила успешно и уз подршку међународне заједнице.

Наравно, хрватски национализам није никакав изузетак. Српски национализам третира излазак Срба из Хрватске 1995. године као националну трагедију и једно од највећих етничких чишћења у 20. веку. Српски националисти сматрају да Срби имају пуно право на самоопредељење у Хрватској и Босни и Херцеговини, и да имају пуно право на сједињење са Републиком Србијом, као и на повратак целог Косова у састав Србије, и сматрају да су Албанци на Косову најобичнији „окупатори”, а да су Хрвати „наследници усташа”. Из тог угла се дејства хрватске армије 1995. године доживљавају као „планирани геноцид” и „ратни злочин”, а дејства српске армије на Косову 1997-1999. су правично „васпостављање уставног поретка”. На сличан начин је и руска национална мисао третирала чеченске сепаратисте као издајнике државе, док се устаници у ЛНР и ДНР третирају као „борци против фашизма у Украјини”.

Све ове просте паралеле показују да није могуће решити међунационалне, међудржавне и међуетничке конфликте ослањајући се на идеје „национал-просветитеља”. Једна страна позива на правду, али и друга страна неминовно чини то исто. Оно што је „за нас” правда, „за њих” је злочин против човечности.

Па опет, доминантни друштвенополитички дискурс претпоставља да истинска демократија ипак може отклонити трвења, не само међу грађанима него и међу сукобљеним национализмима. Наводно ће потпуно и слободно изјашњавање свесних народних маса обавезно пронаћи пут ка помирењу. Међутим, чињенице и овде не уливају ентузијазам. Процедуре демократије једноставно нису у стању да разреше међуетничке конфликте.Прво, чак и демократија у њеном најизразитијем облику, тј. кроз референдум, неминовно претпоставља доношење многих одлука које нису у потпуности демократске. Ко ће, на пример, гласати? Како ће бити повучене границе територије на којој ће се одржати плебисцит? Хоће ли бити одржано неколико референдума, и ако хоће, онда којим редом (да ли ће, на пример, најпре референдум бити на нивоу федерације, а затим на нивоу република, па тек онда на нивоу појединих територија, или обрнуто)? Хоће ли резултати имати императивни или консултативни карактер? Када ће они бити признати? Да ли је могуће понављање референдума после извесног броја година? Све то нису бесмислена питања. До одговора на већину њих неће се долазити изјашњавањем грађана, него ће ти одговори пре или касније „силазити одозго”. Друго, сукобљени национализми по својој природи су крајње непопустљиви. Демократија захтева одређену политичку културу, спремност за постизање договора и претходну сагласност по питању кључних вредности. Међутим, националистичке вредности по правилу су засноване на дихотомији „ми – они”. Треће, текући циљеви, не само сукобљених национализама, него и њихових међународних спонзора, могу бити супротни постизању договора. Ривалство је у међународним и међуетничким односима присутно исто колико и сарадња. Теорија каже да дијалог може отклонити многе страхове и узети у обзир интересе обеју страна, али у конкретном контексту се може десити да стране једноставно немају довољно ресурса за помирење.

Значи ли то да је идеализам потпуно неприкладан за решавање конфликата између народа, и у нашем случају, за оцену операције „Олуја”? Теоретски гледано, не значи. Међутим, за успешну примену идеализма непходно је претходно се сложити по питању вредности. Први услов је спремност страна за узајамно поштовање и дијалог. Други императив, који је тесно повезан са првим, јесте потпуно одбацивање двоструких стандарда. Уосталом, јасно је да је свака конфликтна ситуација јединствена и непоновљива. Са друге стране дијалог подразумева да стране поседују карактеристике које се могу поредити. У том смислу се само реторички може говорити о оригиналности Крајине, Босне, Косова или Крима. И трећи услов: стране треба да буду спремне за стрпљиво чекање прилике, и треба да се уздржавају не само од журних једностраних дејстава, него и од логике „око за око”. Зар је реално очекивати да сви ти услови буду испуњени?

А сада о стварности.

Оружано сузбијање сепаратистичких покрета у свету је прилично распрострањено, тако да брутална дејства хрватске армије 1995. године нису некаква „девијација”. За развој оружаног сценарија у савременој фази неопходни су следећи структурни фактори. Прво, треба да постоји одређена фактичка сагласност кључних међународних актера у погледу могућности да централна власт примени силу. При томе њихова јавна реторика може варирати. Друго, међуетнички конфликт често обухвата три стране, а то су држава која се суочила са проблемом сепаратизма, затим сами сепаратисти, и на крају њихова етнички сродна држава. У том случају ова трећа страна претходно треба да буде неутрализована, или из неког разлога да заузме став немешања у конфликт. Треће, оружане снаге центра треба да буду у стању да муњевито спроведу операцију у којој ће сепаратисти доживети тежак пораз.

У Хрватској су се у лето 1995. године стекла сва три неопходна структурна услова. Читава међународна заједница, коју је, нажалост, подржало тадашње руководство Русије, није спречила операцију „Олуја”. Милошевићева Србија је одустала од пружања делотворне подршке крајинама у Хрватској и Босни, мада је у Славонији Загреб морао да дејствује опрезније управо због бојазни да ће Србија можда интервенисати. И најзад, после повлачења ЈНА из Хрватске, после промене односа снага у Босни и Херцеговини и наоружавања хрватске армије, војне јединице Српске Крајине нису могле дуго да пружају отпор. Операција „Олуја” је трајала само неколико дана.

Сценарио сличан хрватском успешно је реализован у Другом чеченском рату, где је руска армија главна жаришта отпора сепаратиста ликвидирала до лета 2000. године. Затим је примењена тактика пацификације која по многим међународним оценама спада у најефикасније: искоришћене су јединице чеченских бораца које контролише Кремљ. Међународна заједница се тада бавила „борбом против тероризма”, а чеченски сепаратисти једноставно нису имали „сродну државу”.

Потпуно другачије се развијала ситуација у Првом чеченском рату (1994-1996) и на Косову 1997-1999. године. У првом случају се руска армија „заглибила” у сепаратискичкој републици и на крају је била принуђена да се повуче. Оружана дејства нису сломила отпор. Напротив, допринела су масовној мобилизацији обичних грађана Чеченије. Покушај пацификације Косова који је преузео Слободан Милошевић био је још неуспешнији. Ситуација се развијала по законима ланчане реакције, а резултат је био неповољан по Београд. Србија није успела да придобије подршку кључних светских сила. Штавише, уместо обучених припадника специјалних јединица за гушење албанског отпора коришћене су јединице регуларне армије. Оне поседују тешко наоружање, али нису припремљене за борбу против герилског покрета. Регуларној армији су се придружиле паравојне формације „добровољаца”. Оне су, опет, биле прилично недисциплиноване. Испланиране селективне специјалне операције прерасле су у репресије против породица у појединим селима које су имале везе са припадницима „Ослободилачке војске Косова”. То је изазвало масовну мобилизацију становништва на страни „ОВК”. Услед тога је контингент регуларне војске енормно увећан. Та околност је, са своје стране, довела до знатног пооштравања позиције међународних актера и на крају до војне агресије НАТО-а на СРЈ.

Фотографија: АР
 

Многи се данас сећају свега што се догодило у лето 1995. године у Хрватској, али нису у стању да повуку паралеле, нити да поставе себи питање у којој мери је сценарио са применом силе могућ у украјинском конфликту. Тешко да ће се Кијев војним путем изборити против самопроглашених република. Прво, по овом питању ипак не постоји међународни консензус, и то не само зато што Русија има виталне интересе у источној Украјини, него и зато што водеће европске силе нису заинтересоване за ескалацију конфликта. Друго, мала је вероватноћа да ће Русија одустати од пружања подршке ЛНР и ДНР. Треба имати у виду да је разлика у расположивим ресурсима толико велика, да Москва не мора чак ни прелазити на отворену примену оружја. Треће, остаје нејасно у каквим околностима би украјинска армија могла да спроведе брзопотезну тријумфалну војну кампању на Истоку. Чак и ако САД донесу одлуку да Кијеву испоруче неке врсте наоружања, тешко да ће то имати било какве друге последице осим нових узалудних жртава. Нико не зна тачно колико наоружања има у ЛНР и ДНР, али по проценама које се често чују на Западу, сепаратисти у појединим врстама наоружања могу бити у предности у односу на оружане снаге Украјине, а и саме републике су у више наврата изражавале спремност да одбију евентуални напад Украјине. По међународним оценама, Русија има бројна војна складишта тако да је нејасно које размере би морала имати америчка војна помоћ да би Кијев могао преузети иницијативу у Донбасу. Уосталом, по чему би се таква помоћ разликовала од отвореног сукоба са Русијом?

Очигледно је да оружана варијанта међуетничких конфликата у савременом свету, нажалост, није реткост. Значи ли то да је свет дошао до ивице перманентне нестабилности, до демонстрације силе и неминовних оружаних сукоба? Заиста, данас постоји мишљење да се ситуација у међународној и међуетничкој политици знатно погоршала. Наводно је већ известан тријумф политичког дарвинизма, тј. ситуације у којој се јачи и прождрљивији међународни актери свим силама труде да још више ослабе или потпуно разоре своју слабију „сабраћу”. Чини се, међутим, да је такво виђење ситуације сувише песимистичко, будући да се не може поставити знак једнакости између међународних и међуетничких односа заснованих на интересима и неминовног избијања конфликта, односно владавине „менталитета џунгле”.

У овом тренутку огромној већини земаља међународне заједнице не одговара нестабилност, као што им не одговара ни последица нестабилности у виду тријумфалног марша сецесионизма и бескрајног уситњавања постојећих држава. Не одговара им из многих разлога. Прво, вредност поседовања територије знатно је смањена успостављањем облика експлоатације и принуде који нису везани за ренту и остварују се без примене силе, као и појавом савременог национализма. Друго, пружање подршке сецесијама и политичком уситњавању територија може бити проблематично по стабилност већине постојећих држава. И најзад, постоји прећутни консензус светске дипломатије о томе да се путем сецесија далеко више проблема ствара него што се решава. Њихов резултат је још већа ескалација међуетничких сукоба, који после суверенизације сепаратиста могу изаћи из оквира једне државе и прерасти у међудржавни проблем.

Управо због тога је признавање нових држава ван контекста деколонизације појава која се у принципу дешава, али је она ипак изузетак и веома тешко наилази на одобравање међународне заједнице. Чак је и Косово признала само половина чланица УН, и поред подршке САД, Јапана и већине европских држава. Друга последица тежње међународне заједнице да избегне неконтролисани сецесионизам је одлука да се приликом распада федерације рачунају границе постојећих административних јединица првог реда. Од времена Бадинтерове комисије (1991-1993) таква одлука међународне арбитраже је много пута критикована, али и даље остаје нерешено питање која одлука би могла бити боља од ње.

Неопходно је ставити и неколико посебних напомена. Пре свега, општа тенденција међународне заједнице да не прихвата сецесије не значи да она поздравља унитаризам и да одбацује било какве облике аутномија и нетериторијалног самоопредељења. Питање да ли ће спољне силе одобрити поступак централне власти често зависи од тога да ли је сам центар способан да води било какав озбиљан дијалог са сепаратистима. Такође, од животне важности за централну власт је била, и јесте, спремност за преговоре, али и способност за реалну процену текућег контекста, као и воља и жеља да се бране сопствени ставови на међународној политичкој сцени. У овом тренутку међународно право не може бити замена за дипломатију, јер у међународним односима не постоји универзални механизам принуде, који у виду војске и полиције постоји унутар једне државе. И најзад, чак и ако се последње две околности узму у обзир, неопходно је признати да постоје изузеци из општег прећутног правила сузбијања сепаратистичких покрета. Недостатак разумевања на међународној политичкој сцени је неизбежан, као што су неизбежни конфликти или геополитичка конфронтација. На пример, пад Книнске Крајине је био условљен ослабљеном преговарачком позицијом Београда у вези са ситуацијом у Босни и на Косову, али и жељом Запада да избегне ширење утицаја „ауторитарне Србије” коју не држи под контролом. Релативно тврд став САД и ЕУ по питању источне Украјине је последица претходне одлуке Москве да укључи Крим у састав Русије (а не да инсистира на свестраној аутономизацији), али је и резултат непрекидне геополитичке ситуације у региону. Додуше, Западу је све теже да сачува консензус и по том питању, због недоследних потеза које Кијев предузима у вези са решавањем конфликта.

У последњих неколико деценија у свету је дошло до прерасподеле односа снага, али се у међународним и међуетничким односима није много тога променило. И данас, као и пре неколико деценија, у свету велики значај имају и улога вредности и идеологија, и улога интереса и хладне рачунице. И данас су актуелни конфликти, и актуелно је ривалство. Са друге стране, актуелни су и преговори и сарадња. Због тога се може рећи да су и идеализам и реализам незаменљиве категорије за разумевање међународне и међуетничке политике. Пут ка помирењу и стабилности могућ је и на основу вредности, и на основу интереса. Очигледно је једини могући излаз у спремности за дијалог, у спремности за тражење компромисних решења, за одбацивање двоструких стандарда и стрпљиво чекање. Све то уопше није тако неоствариво као што се чини на први поглед.

Матвеј Ломоносов, универзитет McGill, Монтреал, Канада

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: