Како Москва „инвестира“ у замрзнуте конфликте

Борци ДНР-а у Углегорску, 16. фебруар 2015.

Борци ДНР-а у Углегорску, 16. фебруар 2015.

Reuters
Русија сигурно није опседнута идејом да се по сваку цену меша у различите етнополитичке конфликте. Она интервенише само ако за то постоје јаки интереси и разлози, пише Сергеј Маркедонов у чланку који је 26. новембра изашао у „РМагазину", нашем додатку часописа „Недељник".

Учешће Русије у војном сукобу у Сирији подстакло је расправе о улози Москве у решавању оружаних етнополитичких сукоба и грађанских ратова. Ситуација је сада постала још сложенија, јер је од распада СССР-а па све до септембра 2015. године Русија интервенисала само на постсовјетском простору, на пример у Таџикистану 1992–1997, у републикама на Јужном Кавказу 1992–1994. и у Придњестровљу 1992. године.

Када је у августу 2008. године Русија признала независност Јужне Осетије и Абхазије у односу на Грузију, по први пут је одступила од члана 5. Беловешког споразума којим су после распуштања СССР-а утврђене границе међу новонасталим државама.

Одвајање Крима од једне и улазак у састав друге постсовјетске државе у марту 2014. године представљао је преседан. Запад и Украјина су овај чин назвали анексијом, док Русија то сматра поновним уједињењем, односно „повратком кући“ Крима.

До септембра 2015. године Русија је била војно присутна само у границама бившег СССР-а, а сада је већ ушла у сукоб са „Исламском државом“ на територији Сирије. Нова војна операција захтева процену досадашњег искуства Русије и постојећих ризика.

Подстиче ли Русија сукобе на спорним територијама?

У познатом руском пословном листу „Ведомости“ недавно је објављен чланак под називом „Нагомилавање спорних територија“ у коме аутори настоје да утврде какво је досадашње искуство Москве у оружаним сукобима, као и опасности које пред њом стоје. Уводни део је прилично обесхрабрујући: 

„Русија све више инвестира у замрзнуте сукобе, а тим сукобима су затим потребне нове инвестиције. Неизвесно је какав ће бити исход војне операције у Сирији, али Русија је већ одговорна за бар четири спорне територије: Придњестровље, Абхазију, Јужну Осетију и Донбас. Пораст броја оваквих ‘поддржава’ захтева велики буџет, али и компетентно управљање. Русија има проблем и са једним и са другим.“

Наравно, чланак попут овог не може узети у обзир све детаље конфликата и особености етнополитичких сукоба у које је Русија била умешана. Зато је немогуће ставити у исти кош све руске интервенције. Почнимо од чињенице да Москва никада није имала стратешки циљ или политичку тежњу да створи „спорне територије“ нити да инвестира у сукобе. Заправо, током претходне две деценије став Русије по питању различитих конфликата, али и проблема територијалног интегритета и самоопредељења, непрекидно се мењао.

Пре сукоба са Грузијом, познатог и као „петодневни рат“, Москва је увела блокаду и санкције управо против Абхазије, а укинула их је тек у пролеће 2008. године. Власти у Грузији биле су сагласне са присуством не само руских оружаних снага повучених у новембру 2007. године, већ и граничара присутних још од пре 1999. године.

Када је Русија 2003. године понудила Молдавији такозвани „Козаков меморандум“ о основним принципима државног устројства ове земље, била је спремна не само да призна територијалну целовитост Молдавије већ и да је гарантује. Прихватањем тог споразума Молдавија би уместо унитарног добила федерално уређење. Али ни пре ни после тога сукобљене стране у Придњестровљу нису спољно успеле да нађу решење проблема како да се интегришу у једну државу. Прилику за то пропустили су пре 12 година. Русија за то не сноси никакву одговорност.

После „петодневног рата“ у Јужној Осетији Русија је пролонгирала свеобухватни споразум са Украјином којим би учврстила везе са Кијевом, а питање Крима није било на дневном реду Кремља све до „Мајдана-2“.

Нажалост, аутори чланка листа „Ведомости“ не прихватају једноставну чињеницу да на политику Русије утичу и спољни чиниоци. У тексту се политички наступ Москве посматра као унилатерални процес. Наводно, што год Москва пожели, то и добије. Али онда произилази да је Русија демијург светских дешавања? Зар нема и других фактора који утичу на њихове токове?

После сваке своје акције Русија преузима све већу одговорност. Москва је присиљена да реагује и на грешке у „изградњи државне структуре“ нових независних ентитета, али и на активне спољнополитичке интервенције других утицајних фактора, попут САД, ЕУ и НАТО-а.

Вишедимензионална природа постсовјетских сукоба

Политика Москве се променила када је реч о сукобима у Јужној Осетији, Абхазији и Придњестровљу, али се исто тако мења и њен однос према Грузији и Молдавији, и то врло динамично. Поред тога, нова Украјина настала на темељима „Мајдана-2“ веома се разликује од некадашње Украјине.

Зато свакако треба покренути дебату о последицама решавања конфликата и/или умешаности у њих, при чему се не сме игнорисати вишедимензионалност различитих постсовјетских проблема. Многи од њих нису настали само зато што је Кремљ наступао са позиција карактеристичних за совјетско време.

Када се говори о улози Русије, обавезно треба поменути случајеве где је позитиван исход настао очигледном заслугом Москве. На пример, споразум из маја 1994. године о трајном прекиду ватре у Нагорно-Карабаху постигнут је највише захваљујући изванредном и опуномоћеном амбасадору у пензији Владимиру Казимирову. Ово је дословно једини документ помоћу кога је успео да се очува крхки статус кво у поменутој регији. Споразум је и кршен и оспораван, али до данас нико није понудио боље решење које би обе стране навело на прихватљив компромис. Москва је такође зауставила и крвопролиће у Придњестровљу 1992. године и у Таџикистану 1997. тако што је сукобљене стране довела за преговарачки сто. Поред тога, Русија је допринела и мирном преговарачком процесу између Грузије и Јужне Осетије 1992, као и између Абхазије и Грузије 1994. године. Можда би и данашњи односи између Русије и Грузије били сасвим другачији да се у пролеће 2004. тадашњи грузијски председник Михаил Сакашвили није потрудио да „одмрзне“ сукобе у Јужној Осетији.

Постсовјетске републике као „поддржаве“

Аутори чланка листа „Ведомости“ за опис постсовјетских новонасталих ентитета користе термин „поддржаве“, што у ствари одражава став неких стручњака који ове територије виде као „црне рупе“ и „пиратске енклаве“. Међутим, неки од наозбиљнијих експерата (као што су Лоренс Броерс, Донача О’Бичејн, Хелге Блакисруд, Пал Колсто, Нина Касперсен, Томас де Вал и Џон О’Лафлин) имају уздржанији став и не желе да поједностављују овако сложено питање. Они су ове ентитете почели да посматрају као последицу сложених процеса насталих после распада СССР-а, националног самоодређења и стварања нових постсовјетских формација, и проучавали су политичке процесе, изборне кампање и начин на који се одвија свакодневни живот у њима настојећи да избегну пежоративне конотације.

Иначе, поменуте „поддржаве“, како их неки аутори називају, засигурно нису све време биле под контролом Москве. Довољно је сетити се резултата избора 2004–2005. године у Абхазији, који су за руску власт били непредвидиви и озбиљно су поделили тамошње друштво. Добар пример је и кампања у Јужној Осетији 2011. године, запамћена по бројним интригама, када Кремљ такође није могао да утиче на исход избора. Посебно треба узети у обзир и контекст у коме настају замрзнути конфликти, јер узроци сукоба између „под-држава“ и њихових „држава-родитеља“ не леже само у њиховим односима са Русијом (која нове ентитете није одмах подржавала), већ и у често контроверзној политици нових постсовјетских држава.

Управо је Абхазија, а не Русија, у сукобима и борбама са грузијском војском изгубила 4% свог предратног становништва. Важно је уочити и чињеницу да то што су такозване „поддржаве“ невољно признате као независне, није значило затварање врата пред њиховим становницима, што се разликује од политике коју води Запад. На пример, Европска унија је увела визе за грађане Абхазије. Зато не чуди што народи ових непризнатих држава желе да успоставе чвршће везе са Русијом. Оваквих примера има много.

Аутори чланка објављеног у дневнику „Ведомости“ указују на још једну важну чињеницу, а то је потреба да дипломате и званичници Русије, као и представници великих корпорација, побољшају своје менаџерске способности. Међутим, усавршавање компетенција не подразумева запостављање националних интереса Русије или одбијање мешања у сукобе (ако околности то захтевају) како би се они „замрзли“ док се не појави најбоље решење. Не треба по сваку цену тежити споразумима којима се Москва у потпуности искључује из решавања проблема, само да би се избегла интервенција.

Аутор је руски политиколог, доцент Руског државног универзитета за друштвено-хуманистичке науке (РГГУ), експерт Руског савета за међународна питања и шеф одељења за проблеме међунационалних односа Института за политичку и војну анализу

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“