Ко има користи, а ко штете од укидања санкција Ирану?

Укидање санкција Ирану изазвало је читав талас спекулација о предстојећем преуређењу блискоисточног простора. Не треба, међутим, прецењивати поменути догађај. Ирану нису укинуте све санкције, него само оне које се тичу његовог нуклеарног програма и које за ову земљу заиста имају првостепени економски значај. Може се рећи да Иран у политичком смислу ипак није учинио неки значајан корак у развоју односа са САД, тако да конфронтација између двеју држава још увек постоји. То значи да у догледној будућности неће бити неког већег прекрајања Блиског истока (са новим савезима, новим линијама раздвајања и новим фронтовима).

Постигнути договор по нуклеарном питању значајан је у том смислу што је довео до промене равнотеже снага у оквирима постојећег модела. Неке државе су учврстиле своје позиције, а друге су се нашле у још већој изолацији.

Шта је добио Асад?

Подводне мине сиријске војне кампање

Највише користи од укидања санкција Техерану (наравно, поред самог Ирана и Сједињених Америчких Држава) имала је сиријска власт на челу са Башаром Асадом. Званични Дамаск је учврстио позиције захваљујући договору о нуклеарном програму Ирана и, наравно, захваљујући покретању операције руских Ваздушно-космичких снага. Штавише, тиме је са дневног реда скинута могућност пораза Сирије, после чега је у сиријском грађанском рату дошло до коначног преокрета. Поједине вође наоружаних побуњеника постале су свесне неизбежне Асадове победе и сада ће активније преговарати са Дамаском, чак и мимо Женевског формата.

Главни губитник

Саудијска Арабија на све начине покушава да саботира преговарачки процес и да максимално одложи окончање сиријског грађанског рата. Реализација сценарија супротног тим њеним тежњама није једина непријатност која је везана за укидање санкција Ирану. Може се рећи да је Ријад имао највише штете од склапања договора о иранском нуклеарном програму. Саудијска Арабија је изгубила поуздање у америчке гаранције. Све већи број саудијских функционера сагледава да је Вашингтон уморан од деструктивне политике Ријада. Најстрашније је, међутим, што исто то схватање постаје све очигледније и у земљама Персијског залива које су доживљаване као вазали Саудијске Арабије. Оне виде да Саудијци трпе пораз у хладном рату против Техерана, и то на свим фронтовима (у Јемену, Сирији и Ираку), а још ако остану и без подршке Сједињених Америчких Држава онда се може рећи да је Саудијска Арабија осуђена на пропаст. Због тога поједине земље у Заливу већ испитују терен у вези са могућношћу преласка у победнички табор.

Први се уплашио Катар. Средином јануара је емир Тамим допутовао у Москву да поразговара са Владимиром Путином о цени евентуалне промене односа Дохе према сиријском мировном процесу. Ако Саудијска Арабија сада не однесе неку значајну спољнополитичку победу, на Катар се могу угледати и друге државе. Проблем Ријада је у томе што он нема изгледа за победу ни на једном фронту „хладног рата“ против Ирана.

Страховања Русије

Како ниска цена нафте утиче на руску нафтну индустрију?

У Москви је укидање санкција Ирану изазвало различите реакције. Са једне стране, повратак иранске нафте у Европу и могућа појава иранског гаса у Старом свету ствара озбиљне проблеме Гаспрому и руској економији у целини. Ако Иранци озбиљно намеравају да удвоструче извоз „црног злата“ (са садашњих милион барела на 2 милиона барела до јесени), и ако уједно Саудијска Арабија и поред огромног буџетског дефицита од 100 милијарди долара одустане од мера које доприносе подизању цена нафте, онда ће руски буџет морати озбиљно да се креше. Поред тога, долазак европских компанија у Иран (сада, када им не прети опасност од увођења америчких санкција због сарадње са Ираном) отежаће рад руских компанија у овој земљи. На иранском тржишту ће доминирати Европа и Кина, а не Русија. Најзад, Москва стрепи да ће нормализација иранско-европских односа умањити у очима Техерана значај посебних односа са Русијом, услед чега Иран неће желети да узима у обзир руске интересе на Блиском истоку, Кавказу и другим регионима.

Играти на праву карту

Та страховања су помало преувеличана. Ако Москва добро искористи карте које има у рукама, онда ће укидање санкција Ирану допринети продубљивању руско-иранских политичких односа и озбиљном јачању позиција Кремља на Блиском истоку. Да би се то остварило потребно је заузети неутралан став у саудијско-иранском конфликту и предлагати сарадњу и једнима и другима. Москва треба да сарађује са Ираном у Сирији, и да истовремено продаје оружје саудијским савезницима ради увећања њихове војнополитичке моћи. У том случају ни Саудијска Арабија ни Иран неће имати ексклузиван однос са Москвом и неће се одважити на конфронтацију са Русијом која у том случају може прећи у табор противника. У идеалној варијанти Москва чак може одиграти улогу посредника у саудијско-иранском конфликту, чиме би Русија коначно повратила статус велике суперсиле.

Геворг Мирзајан је научни сарадник Института за проучавање САД и Канаде Руске академије наука, дописник листа „Эксперт”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.