Питање политичке будућности Црне Горе

Дмитриј Дивин
Погубно дејство туризма на црногорски национални дух.

Од септембра прошле године у Црној Гори не јењавају акције против власти инициране одлуком руководства НАТО-а о сврсисходности пријема Црне Горе у Северноатлантску алијансу. У протестну активност је укључен велики део становништва Црне Горе – практично целокупна њена интелигенција, људи различитих политичких погледа, али и поред тога режим личне власти премијера, главног егзекутора и пропагатора уласка Црне Горе у НАТО Мила Ђукановића и даље делује монолитно и непоколебљиво. Лидери опозиције и учесници протеста често се обраћају Русији као јединој земљи која може да заустави наизглед неминовно кретање земље у правцу НАТО-а, а црногорско руководство оптужује Русију за мешање у унутрашње послове мале јадранске републике.

У чему је тајна толике Ђукановићеве жилавости? Шта му то омогућава да тако самоуверено води своју земљу у НАТО и ЕУ, и поред тога што већина становништва Црне Горе не одобрава тај курс? Одговор не налазимо у политичкој, него у чисто економској сфери. Према подацима за 2013. годину, бруто национални доходак Црне Горе износио је 7,4 милијарде евра, с тим што 64% припада сфери услуга. Под „сфером услуга“, пре свега, се подразумева туризам, као и правци економског пословања који су за њега везани, на пример трговина некретнинама у зони одмаралишта и сл. Удео туристичког кластера у буџету Црне Горе стално расте, тако да туризам, по мишљењу црногорских експерата, данас већ чини 70% бруто националног дохотка земље. Другим речима, пред нама је типичан пример државе са моносекторском економијом, везаном пре свега за туристички бизнис, тј. за изузетно нестабилну сферу која у потпуности зависи од светских економских и политичких прилика.

То је добар повод да се присетимо америчког аутора Џона Кемпбела, који је преко 20 година радио у Стејт департменту, а затим доспео на чело такозваног Савета за међународне односе. Кемпбел је још 1967. написао књигу о социјалистичкој Југославији под називом „Посебан Титов пут“, где износи неутешне прогнозе да ће Југославију пре или касније неизоставно упропастити нерешени национални проблеми (пре свега између Срба и Хрвата), кредити које је Јосип Броз Тито узимао где год је могао, не мислећи ко ће их и како враћати. Трећа, помало неочекивана тачка у том Кемпбеловом низу је туризам.

„Туризам у савременој Европи може бити јачи генератор револуционарног расположења него марксизам...“, пише између осталог аутор. Показало се да је Кемпбелова прогноза била апсолутно тачна, у сваком случају што се тиче национализма и претерано великих кредита. Нас, међутим, пре свега интересују његови закључци о туризму, који се тако добро уклапају у садашњу ситуацију у Црној Гори.

Кемпбел скреће пажњу да становништво Далмације и црногорског приморја све више долази у контакт са Западом захваљујући туризму. То, наравно, подразумева продор западних вредности у социјалистичку државу. Међутим, „револуционарност“ туризма за земље источне Европе, по Кемпбелу, није само у подривању монопола социјалистичког руководства на формулисање идеологије. Интензивним развојем туризма мења се и менталитет локалног становништва, које опслужује туристе. Мењају се његови приоритети и његове представе о ономе што је добро или лоше, корисно или бескорисно. Мало је туриста којима би се допало да кроз прозор своје хотелске собе посматрају како куља дим из фабричког димњака, што значи да се развијена индустрија третира као нешто лоше. Западни туристи су навикли на одређени асортиман намирница. Локални специјалитети су им занимљиви као егзотика за коју је довољно пар одлазака у ресторан, а у свему осталом туристичка исхрана треба да се базира на увозним намирницама на које су страни туристи навикли, а не на локалним прехрамбеним производима. У конкуренцији придобијања страних гостију побеђује онај који боље зна стране језике и боље разуме западни менталитет, што значи да матерњи језик и сопствена историја имају све мање значаја за становништво које живи од туризма.

На наше очи, за прилично кратко време, тј. за 25 година колико је прошло од 1991. године, цела једна европска држава (колико год да је мала) претворена је у послугу страних туриста. У томе су свакако одређену улогу одиграле и економске санкције које је Запад 1992. године увео Савезној Републици Југославији. Под санкцијама се није исплатило развијати и одржавати тешку индустрију, за разлику од туризма. Не треба губити из вида ни црногорски менталитет. Црногорци и сами воле да се нашале на рачун сопствене лежерности и „контемплативности”. У ту њихову фамозну лежерност одлично се уклапа паразитски систем „ми седимо, а паре капљу“, по коме у знатној мери и функционише туристички бизнис у овој земљи. У „пре-туристичком“ периоду фамозну лежерност и контемплативност компензовало је сећање на јуначке претке и спремност да се народ лати оружја и брани своју веру и националну самобитност. Туризам је, међутим, и ту националну самобитност Црногораца претворио у атракцију за госте из иностранства.

Чак и одвајање Црне Горе од Србије 2006. године може се објаснити управо као тријумф туристичког менталитета и пораз здравог разума. „Какве користи имамо од Срба? Делимо са Београдом приходе од туризма, а могли бисмо све оставити себи... А Срби немају куд – и даље ће долазити код нас на одмор као што су и раније долазили...“ Тако је размишљало оних 55% становника Црне Горе који су 2006. године гласали за излазак из СРЈ. Сувишно је и помињати да је туристичко приморје углавном гласало за излазак, а у унутрашњости је већина била против. Пресудио је буквално један проценат гласова, што значи да број људи који су превагнули није већи од статистичке грешке.

Ђукановићева власт се и заснива управо на доследном заступању интереса „туристичког“ дела Црне Горе, на очувању статуса кво по сваку цену. А то што развој целе земље по „туристичком“ моделу на крају у потпуности разводњава национални идентитет и што претвара државу у додатак светским гигантима хотелијерског бизниса – то је потпуно небитно, све док паре капљу. Други ослонац Ђукановићевог режима је паразитски слој друштва који је одгајен за 25 година, а чине га државни службеници лојални режиму.

Из свих наведених чињеница следи закључак да Ђукановићев режим може пасти само уколико се распадне читав систем социјално-економских односа који данас постоји у Црној Гори. Корупционашке схеме у области туризма треба да буду пресечене, и што је још важније, туризам не сме више бити једини извор формирања буџета. На геостратешком нивоу власт треба да се пресели из приморја у унутрашњост. Приморје не представља интересе већине грађана, а у унутрашњости су концентрисани и становници, и индустрија, и пољопривреда. Ако се то не догоди, онда ће можда сам Ђукановић и отићи, као човек који не одговара Западу због корупционашких скандала у којима је учествовао, али неће доћи до промене постојећег режима као таквог. У том случају ће на чело Црне Горе бити постављен Ђукановићев човек. Моносекторска туристичка држава, каква је сада Црна Гора захваљујући Ђукановићу, не може ни ићи другим путем осим оним који води у ЕУ и НАТО.

Др Никита Бондарев, заменик руководиоца сектора за европске земље и начелник групе за балканске земље Руског института за стратешка истраживања (РИСИ).

Росијскаја газета. Сва права задржана.